Америчко Министарство правде недавно је објавило забрињавајући извештај о раду такозваних „приватних затвора“ на територији Сједињених Држава.
У питању су затвори које су, због огромног броја затвореника у државним установама, отвориле велике приватне америчке корпорације, а потом склопиле уговоре с федералним властима да у њима, за рачун државе, спроводе казнене мере против такозваних „лакших“ осуђеника — најчешће учесника у саобраћајним несрећама, починилаца блажих кривичних дела, или оних који су прекршили имиграционе законе.
Међутим, упркос томе што се у њима налазе углавном мање ризични затвореници, аналитичари су у извештају уочили бројне безбедносне и друге пропусте у приватним затворима који их, како се наводи у закључку, чине знатно мање безбедним од државних.
Мере које се спроводе према затвореницима су често оштрије него што је потребно, а боравак у затворима је самим тим мање безбедан — како за осуђенике, који трпе насиље, тако и за чуваре, који се суочавају с отпором. Са изузетком чињенице да у приватним затворима има мање дроге и сексуалних преступа, они редовно бележе и већи број инцидената него у државним установама.
Занимљив и податак да се од почетка деведесетих година број кривичних дела у Америци преполовио, али да се број осуђеника на издржавану казне — удвостручио. Тренутно је више од два милиона и двеста хиљада Американаца у затворима, што, каже статистика, значи да је у тој земљи око 760 становника на сваких 100.000 „у ћузи“. Глобални просек је 150, европски — 133,5.
Или, да поједноставимо: у САД, држави са око 320 милиона становника, живи мање од 5 одсто светске популације, али и 25 одсто светске затворске популације.
Маргарет Винтер из Америчке уније за грађанска права, која се залаже за реформу затворског система у САД, каже у разговору за Спутњик да је највећи проблем с такозваним „затворима под уговором“ то што су у питању институције које треба да обављају важан посао за државу, али истовремено и да својим власницима зарађују новац.
„Главни разлог због ког ови приватни затвори постоје је профит. А једини начин да таква институција уопште направи неки профит јесте да снизи квалитет услуга које пружа затвореницима. Основни посао затвора је да осуђенике држи на сигурном у односу на спољни свет, али је у обавези да им осигура основне услове за живот. Међутим, погоршање тих услова је оно што доноси зараду — на тај начин се смањују трошкови власника затвора. Највеће проблеме смо уочили у домену медицинских услуга за осуђенике, али и личне безбедности затвореника и чувара“, каже она.
На питање Спутњика да ли уговори које америчке федералне власти склапају с фирмама — власницима приватних затвора садрже неке посебне одредбе којима се штите права затвореника, Маргарет Винтер разочарано одговара:
„Не, наравно да не — и поуздано знам да баш ту чињеницу три огромне корпорације, које руководе приватним затворима, користе као изговор кад их питамо зашто не побољшају услове за живот. Они су веома лукави — уговорима им је буквално дозвољено да бирају ко ће доћи на издржавање казне — рецимо, увек бирају најмање ризичне осуђенике, оне који захтевају најниже мере безбедности, али и оне који су углавном здрави и не захтевају посебну медицинку негу. Самим тим, такви осуђеници су ’лакши за одржавање‘, да се тако изразим, око њих има мање посла — али чак ни они не добијају адекватан третман! Мислим да је то био и разлог да америчко Министарство правде објави овај, за мене веома узнемирујући извештај. А поред свега тога, треба обавезно поменути и чињеницу да најопаснији осуђеници, као и болесни међу њима, остају у државним затворима — што значи да држава сноси највеће трошкове, док приватне корпорације зарађују огроман новац. У питању је, на неки начин, трговина људском несрећом ради профита“.
На наше питање какав је став америчких пореских обвезника — да ли су сагласни с тим да посао државе, односно „правосудне корективне институције“, обављају приватне компаније, Маргарет Винтер каже да има утисак да се тек сада, у текућој предизборној кампањи, Американци полако „буде“.
„Мислим да људима та тема досад није била нарочито блиска. У питању је буквално засебна индустрија у оквиру правосудног система, а многи нису били ни свесни чињенице да то што су затвори приватни и што морају да праве профит заправо у крајњем исходу утиче на повећање броја затвореника у земљи. Савезне државе су у обавези да обезбеде овим компанијама такозвани минимум процеса рада да би опстале, па судије изричу много више казнених мера, јер уједно знају да ће затворенике имати где да сместе — а затвори су и даље претрпани, јер та индустрија жели да увећава свој профит. Мислим да се читав тај уврнути концепт — да једну од основних функција државе препустите приватној фирми — коси са фундаменталним принципима америчког система вредности. Срећом, чини ми се да људи полако почињу да схватају до које мере је ова идеја неетичка, и мислим да ће то бити једна од главних тема на предстојећим изборима“, каже Маргарет Винтер.
Зарађивати на судбини оних који живе у америчким затворима супротно је основним моралним начелима, додаје она, и наглашава да би федералне власти требало да озбиљно размотре могућност да у најскоријем року престану да се ослањају на приватне затворе и почну да праве планове за окончање овог, како каже, „неуспелог правосудног експеримента“.
