Уочи сусрета са руским председником Владимиром Путином овог месеца у Санкт Петербургу, турски лидер Реџеп Тајим Ердоган је објаснио разлоге таквог става.
„Ми смо започели преговоре за улазак у ЕУ још 1963. године. Од тада до данас, нажалост, прошле су 53 године и они настављају да нас заваравају“, рекао је Ердоган.
Према његовим речима, трошкови Турске за решавање проблема миграције премашили су већ 20 милијарди долара, а Европа обећану помоћ готово да не даје — од обећаних 6 милијарди, ЕУ је обезбедила само 500 милиона долара.
Број миграната у Турској приближио се цифри од 3 милиона људи, међу којима је највише Сиријаца. Од почетка године у Европу је стигло више од 260 хиљада избеглица. Међународна организација за миграције саопштила је да је највише њих — 160.888 — стигло у Грчку, а 100.244 у Италију.
Према постојећем споразуму, сви илегални мигранти који се појаве на територији ЕУ враћају се у Турску. За сваког од њих Анкара шаље у Европу једног легалног мигранта, званично регистрованог у турским избегличким камповима.
Према проценама „Фронтекса“, агенције за надзор и безбедност спољних граница ЕУ, ове године ће у Европу стићи око милион избеглица, а прошле године је забележено рекордних 1,82 милиона илегалних прелаза границе, што је чак шест пута више у односу на претходни рекорд постављен 2014. Признају, међутим, да је број илегалних прелазака далеко већи јер су „многи мигранти наставили своје путовање а да нису ’идентификовани‘“.
ЕУ је споразумом од 16. децембра 2013. планирала да укине визе за Турке у октобру oве године, ако сви услови буду испоштовани. Међутим, Турска је досад испунила 67 од 72 наведена услова, али Ердоган сада није спреман да испуни преосталих пет, већ жели да се визе укину без обзира на то. У томе је суштина спора.
Као услове, између осталог, Европа је навела да Турска мора да спроведе мере за смањење корупције, измени закон о борби против тероризма, као и да успостави сарадњу правосудних органа са свим земљама ЕУ.
Најважнији део задатка који Анкара упорно одбија да испуни јесте захтев за измену турских закона за борбу против тероризма у складу са нормама ЕУ. На тај начин, сматрају експерти, ЕУ жели да буде сигурна да безвизни режим не охрабрује жртве система у Турској да траже политички азил у њеним чланицама.
Ердоган је нешто раније запретио Европи изласком из мигрантског споразума уколико не укине визе. Он је такође рекао да Турска неће да мења своје антитерористичко законодавство и оптужио ЕУ за двоструке стандарде.
Међутим, аналитичари истичу да се ситуација драстично променила откако је дошло до побољшања односа између Москве и Анкаре, те да ултиматум који поставља Турска сада звучи знатно озбиљније.
Раније је ЕУ била сигурна да помоћу дипломатских и економских полуга може да изврши притисак на Турску и да угаси тихи сукоб око визног режима.
У време док је Анкара била у затегнутим односима са Москвом због обарања руског војног авиона Су-24 у Сирији, у новембру прошле године, Турска није имала алтерантивног партнера, осим земаља Запада. У тим условима ЕУ је могла да диктира своје услове Турској, али сада се ситуација променила, и Брисел је у доброј мери изгубио утицај.
Са друге стране, Брисел се суочава и са незадовољством Москве због „рата санкцијама“.
„Самим тим, актуелна веза Русије и Турске ствара главобољу ЕУ“, сматра немачки аналитичар Александар Рар.
У сваком случају, наводе експерти, пред Европом су сада две опције, и обе задају ударац међународном утицају Брисела. Или ће Анкара прекинути споразум па ће се Европа суочити са новим таласом миграционе кризе, или ће Брисел пристати на турске услове, одустати од свог става и дати турским грађанима безвизни режим. То ће, међутим, показати да Турска може да диктира своје услове Европи.
Са друге стране, догађаји и чистке које су уследиле у Турској после неуспелог пуча само су ојачали одлучност ЕУ да задржи визна ограничења. У бриселским круговима се последњих месеци најчешће може чути прича о „Плану Б“, који би био покренут ако Турска одустане од кључног договора о решавању избегличке кризе. Идеја о томе је потекла од Аустријанаца, а Брисел званично пориче да постоји такав план о затварању граница.
У сваком случају, принципијално одбијање и неспремност Европе да прихвати избеглице постали су системски проблем, и уколико се односи Турске и ЕУ не поправе, то гарантује да ће нови талас миграната бити још један велики ударац европској безбедности.
