Спољнополитичке акције Русије на Блиском истоку веома су узнемириле Запад, а медији су искористили прилику да изјаву иранског шефа дипломатије Мохамеда Џавад Зарифа приликом недавне посете Анкари употребе као повод за још једну причу о томе како руски председник полако придобија кључне земље у том делу света. Зариф је, између осталог, рекао да су Иран, Русија и Турска важни регионални играчи који треба да сарађују, али је такође понудио да Техеран организује трилатерални састанак о Сирији. Готово истовремено и турски премијер Бинали Јилдирим предложио је план у фазама за решавање конфликта у Сирији.
Међутим, званична Москва наводи да сарадња те три земље не замењује постојеће формате за решавање кризе. Портпаролка Министарства спољних послова Русије Марија Захарова каже да је реч о нормалној форми комуникације Москве, Анкаре и Техерана.
Игор Шатров, политички аналитичар и заменик директора руског Националног института за развој модерне идеологије, каже да се заправо највероватније ради о томе да после неуспелог пуча званична Анкара тражи нове геополитичке савезнике.
„Реакција турских савезника на покушај државног удара показала је ко је прави пријатељ, а ко није. У Анкари истичу да су управо Москва и Техеран подржали актуелно турско руководство у тим тешким тренуцима. Јасно је да се ставови Турске, када је реч о Сирији, разликују од ставова Русије и Ирана. Наиме, те земље и даље подржавају Башара ел Асада, док Анкара сматра да он мора да оде. Ипак, изгледа да је ситуација таква да је Ердоган спреман на сваки компромис, јер не жели да остане сам. Зато је привремени, тактички савез са Ираном и Русијом могућ“, каже Шатров.
Он са друге стране не искључује ни могућност трајног савеза, али су за то потребни озбиљни „тектонски“ покрети на геополитичкој мапи света, пре свега зато што је Турска чланица НАТО-а. Шатров оцењује да је вест о евентуалној коалицији Ирана, Русије и Турске неочекивана, али наглашава да су још пре пет година многи аналитичари говорили да би Анкара требало да обрати пажњу на перспективе евроазијских интеграција.
„Сада се поново поставља питање, шта је важније за Турску — нејасна европска перспектива или пак развој сарадње са земљама за које се може рећи да су природни савезници Анкаре, попут Ирана, блискоисточних земаља и Русије, мада би наравно требало имати у виду да све те земље често имају проблеме у међусобним односима“, рекао је Шатров.
Он сматра да је Ердоган спреман да одустане од неоосманског пројекта и да побољша односе са Ираном, још једним кључним играчем у том региону.
„То је веома озбиљна одлука, која би могла чак да доведе до нових терористичких напада у Анкари. Ердоган је пред озбиљним изазовима, али уколико дође до формирања коалиције и до повећања подршке Ердогану од стране Ирана и Русије, то би у догледној будућности могло позитивно да утиче и на унутрашњу ситуацију у Турској“, закључује Шатров.
Стеван Гајић са Института за европске студије каже да је војна коалиција између Москве, Анкаре и Техерана свакако могућа као опција, али је велико питање колико је она и вероватна. Он наглашава да коалиција већ постоји између Москве и Техерана, али је подигнута на један виши ниво оног тренутка када су руски авиони полетели из иранске авио-базе.
„Највећа непознаница у тој тројној коалицији је Турска, не само што се налази у политичком превирању, већ због тога што је режим Ердогана доста уложио у сиријску опозицију или терористе. Он би морао да промени реторику уколико би Анкара желела да учествује у таквом подухвату“, каже Гајић.
Такође треба узети у обзир да постоје деценијска, ако не и вековна историја непријатељства и неповерења између Персије и Турске која произилазе из тога што припадају различитим „сектама ислама“. Због тога Гајић каже да би та коалиција била на веома нестабилним ногама. Као проблем јавља се и тренутна политичка ситуација у Турској чији исход још није познат. Он сматра да би за Ердогана окретање леђа сиријској опозицији и сврставање на страну Башара ел Асада био заокрет од 180 степени.
Са друге стране, каже Гајић, Американцима се коалиција Москве, Анкаре и Техерана никако не би свидела. Они би могли да играју на карту великих подела те три државе.
„Политика САД би била усмерена на Турску која је у том ланцу најслабија карика, што због политичких превирања, што због грађанског рата, који траје већ годинама на једном њеном делу“, закључује Гајић.
