Колико је живо наслеђе ове велике цивилизације чији је век трајао више од једног миленијума? Колико су њена идеологија, политика, култура, уметност, којима је дала суштински допринос развитку Европе, присутни и данас? Ко се данас и на основу чега може сматрати наследником идеја и тековина овог великог и моћног царства, каква је рецепција византијског модела у нашој средини — неке су од тема о којима смо, у емисији „Орбита културе“, разговарали са историчарком уметности Даницом Поповић и историчарком Смиљом Марјановић Душанић.
„Овогодишњи мото конгреса је преузет из једне мисли Максима Планда, византијског мислиоца, који подвлачи тенденцију модерне византологије да се развија и мења, али и да у променама сагледава тај свет који је у западној представи доживљен као статично, непомерљиво друштво“, каже Смиља Душанић.
„То је популаризована представа о окамењеном друштву Бизанта као декадентног, статичног, конзервативног, неплодног, који није могао даље да се развија. Сви они који се баве византијском цивилизацијом врло добро знају колико се то друштво мењало. Али то што историчари знају, у једној општој колективној представи није увек саморазумљиво. Због тога се кроз различите теме у научном програму Конгреса као нит провлачи мото и тенденција проучавања Византије као света промена“.
Говорећи о веома присутном спиновању у погледу на Византију, Даница Поповић је истакла важност разликовања тог савременог феномена и онога што је предмет науке.
„Иза спиновања стоји читав низ конструкција, политичких инструментализација, па и манипулација. То нису средства којима се баве историчари, осим ако нису и они инструментализовани. Појам Бизанта је много коришћен у те сврхе. Деведесетих година један од ’аргумената‘, тј. начина сатанизовања ове средине је био да је то бизантски културни круг, што је требало да значи да је неевропски, по друштвено политичкој структури деспотски, репресиван, ауторитаран. А до које мере је то и даље у оптицају као спин сведочи једна хакерска операција са ’Византијом‘ у називу, којом се убацују вируси, што конотира лошу ситуацију, перфидну, опасну…“
Поповићева подсећа да је византијски културни модел и те како присутан у савременом свету, нарочито у православним земљама.
„Појам византинизма је изузетно вишезначан, значење му се мењало од епохе до епохе, али постоји ипак довољно основа да се говори о једном супстрату, јаком наслеђу које су земље што су припадале сфери византијског културног утицаја баштиниле од те велике цивилизације.
Поготово у случајевима тзв. дугог трајања, као што је случај са српским земљама, где је један културни модел, помешан касније са османским, дуго трајао и имао рецидиве све до балканских ратова. Оно што претрајава у таквим земљама као живо наслеђе јесте пре свега православна вера, која је особена и из које происходи особен поглед на свет.
Духовност и једна врста спиритуалности несвојствене римокатоличком свету, па и протестантском, јесте нешто што се данас може препознати као жива византијска традиција у овој средини. Нарочито код богослова, али и у музици, плесу, архитектури и нарочито у сликарству“, истакла је Поповићева.
Да се православни народи могу сматрати не само баштиницима већ и наследницима византијског света потврђује и Смиља Марјановић Душанић која у први план истиче Грке и Русе.
„Пре свега су то Грци, а онда и Москва као Трећи Рим, која се и политички и идеолошки идентификовала са тим наслеђем. Срби су имали другачију судбину будући да су били мала држава, али познато је колико је у тим вековима проведеним под турском влашћу православље одржало идеју народног идентитета. То је нешто што се не може везати само за средњи век нити за круг земаља ’византијског комонвелта‘“.
Све земље које су гледале у Византију као у културну и политичку главу велике породице народа — понеле су то наслеђе. Да нису само Срби због веза са византијским наслеђем били предмет политичких интерпретација, већ да се то односи и на Русе и на Грке, Смиља Душанић поткрепљује тврдњом да су у читавом 20. веку јасно видљиви ти трагови. Данас је то, каже, актуелније чак више него деведесетих, само што ми сада нисмо више у првом ешалону.
Колико је велики креативни потенцијал византијске уметности, не само код нас, и колико и други увиђају јединственост византијске духовности, Даница Поповић илустровала је примером западноевропских цркава и катедрала. „У тим десакрализованим просторима — у једној од тих цркава својевремено је отворена изложба мачака — постоје издвојени простори за молитву. Ту, у тим просторима, било да је реч о цркви у Француској, Холандији, Немачкој, недавно сам се уверила и у Бечу — увек постоји византијска икона. Створена су, дакле, у западној уметности ремек-дела, али не за молитву. А молитва је суштина византијске слике“.
