„Не дајем изјаве за Спутњик, не дајем изјаве за Спутњик, не дајем изјаве за Спутњик!“, тако је Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС), реаговала када ју је новинар редакције Спутњика позвао с намером да је пита за разлоге због којих је већини српских медија, међу којима се налази и Спутњик, забранила да присуствују њеној конференцији за новинаре.
За потез Јелене Милић и њене организације буквално нико кога смо питали за коментар није имао речи хвале. Председница Удружења новинара Србије (УНС) и бивша главна уредница листа „Политика“ Љиљана Смајловић каже да јој је забавно што Јелена Милић неком забрањује долазак на њену конференцију за штампу као „пропагандном органу“, због тога што је управо пропаганда њена основна делатност.
„Мислим само да овде, ниподаштавајући највећи број српских медија, она ради у корист сопствене штете. Питам се — да ли су јој то финансијери наложили? Ово ми делује као њена лична памет. Иначе, то је, наравно, један арогантан, свадљив, агресиван начин поступања на јавној сцени, и мислим да њој и није циљ да неког придобије, него јој је циљ да неког увреди. Такође, чини ми се да госпођа Милић овде не само што не промовише никакве демократске вредности и што показује нетолеранцију, него се представља и као апсолутна копија свега што, тобоже, критикује“, каже Љиљана Смајловић.
Слично размишља и председник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Вукашин Обрадовић. Према његовим речима, потез Јелене Милић нити је у демократском маниру, нити је на адекватном цивилизацијском нивоу.
„Право је свих медија да присуствују догађајима, а обавеза организатора је да им омогуће равноправан и једнак третман. Додуше, не желећи да правдам госпођу Милић, морам да признам да су неки медији грубо злоупотребљавали конференције за медије, што такође представља урушавање, како институције конференције за медије, тако и самог новинарства. Али, понављам, не слажем се са гестом госпође Милић. Мислим да су то штетни потези, и да однос према уређивачкој политици неког медија свакако не треба да се исказује на тај начин — ко ће бити позван, а ко не на конференције за медије“, сматра Обрадовић.
Главни уредник „Вечерњих новости“ Ратко Дмитровић оцењује да је потез Јелене Милић „логичан“ и да му причињава „част и задовољство“.
„Она је плаћена за то. Њен циљ је да Србија уђе у НАТО, да се максимално дистанцира од било каквих контаката са Русијом. Јелена Милић је ту, за разлику од других, бар искрена. Дакле, од ње и не очекујем ништа другачије од тога што је урадила“, објашњава Дмитровић.
То што се на списку непожељних налазе сви медији који у Србији нешто значе, за главног уредника листа „Информер“ Драгана Ј. Вучићевића доказује „политичку безначајност“ Јелене Милић.
„Она жели да привуче пажњу на себе и зато на списак непожељних медија ставља медије који имају потпуно различите уређивачке политике“, каже Вучићевић.
Горан Гмитрић, главни уредник телевизије „Пинк“, изненађен је дискриминацијом коју према медијима спроводе Јелена Милић и њена организација.
„Не знам коме је то у интересу, ако промовише неку идеју или расправља о нечему. Ако неко искључи из извештавања половину српских медија, онда је самог себе оштетио, а не те медије. Не знам ни на основу ког критеријума се медији позивају — да ли их то неко дели на подобне и неподобне? То је заиста нечувено“, сматра Гмитрић.
Сваки напор ЦЕАС-а да утиче на јавно мнење Србије како би се наша земља придружила НАТО-у је легитиман.
Проблем госпође Милић и осталих упосленика њеног Центра је у томе што је, вероватно, утрошено много новца у кампању за пропагирање НАТО-а у Србији — без икаквих резултата. Србе никако да убеде да је улазак њихове државе у НАТО добра ствар, нити да их је Северноатлантска алијанса тукла за њихово добро! Неуспех ствари за коју се бори, за госпођу Милић је њена лична трагедија.
Сажаљевамо случај, али не можемо (и нећемо) да помогнемо.
Међутим, неће Јелена Милић ући у историју због животног неуспеха (мада би требало). Упорна је у настојањима као Сизиф који гура камен узбрдо, а он се стално враћа у подножје. Јелена Милић је своје место у историји обезбедила тако што је организовала конференцију за медије — без медија.
Госпођа Милић узела је себи за право да се прогласи „комесаром“ и да јавно прави разлику између подобних“ и „неподобних“ медија.
У неуспешним настојањима да приведе Србију НАТО-у, госпођа Милић чини све да се НАТО Србима још више огади. Посматрајући њене поступке, грађани имају прилику да виде какву Србију госпођа Милић прижељкује, а очигледно је да прижељкује Србију у којој ће она гвозденом руком господарити.
Медији су такви какви су, труде се да раде свој посао онако како га схватају, у складу са законима и моралом за који се залажу. Слажемо се да медијска слика у Србији није баш најбоља и да би могла да буде боља, али називати медије „пропагандним испоставама“ само зато што не припадају истом табору којем припада госпођа Милић, која се, узгред буди речено, и сама бави (НАТО) пропагандом, може се, у најмању руку, окарактерисати као безобразлук.
