Влада Колумбије и представници ултралевичарских Револуционарних оружаних снага Колумбије (ФАРК) сагласили су се да окончају полувековни „унутрашњи оружани конфликт“ (што је еуфемизам за грађански рат) који је однео преко 200.000 живота и од Колумбије начинио државу са највећим бројем интерно расељених лица на свету.
Иако се у Колумбији већ слави, ипак би требало сачекати, јер још много тога треба урадити како би се ствари смириле и ФАРК коначно одложио оружје.
Грађански рат, започет 1964, био је дуг и скуп. Многи Колумбијци не знају како је то живети у миру, без страха да ће вас неко отети или убити из чиста мира. Иако га карактеришу као конфликт ниског интензитета, с обзиром на мали број жртава по години трајања, у Колумбији се тешко може наћи особа која на неки начин није повезана с њим.
Због њега је интерно расељено око 6,9 милиона људи (Колумбија има око 48 милиона становника). Највећи број жртава су цивили, који су најчешће страдали у унакрсној ватри током сукоба владиних снага и ФАРК, а сексуално насиље често је коришћено на обе стране као средство застрашивања. Терористички напади, саботаже на путевима и другим инфраструктурним објектима само су повећавали осећај страха код становништва.
Пут до мира био је тежак, мировне иницијативе колумбијских председника Белисарија Бетакура и Андреса Пастране већ су се завршили неуспехом. Када је председник Пастрана био усред преговора са ФАРК, САД су одлучиле да се отворено умешају на страни колумбијске владе.
О пакету помоћи колумбијској влади, названом „План Колумбија“, сагласили су се председници Клинтон и Пастрана, и он је почео да се одвија непосредно пред терористичке нападе на САД 11. септембра.
Колумбијци су 2002. за председника изабрали Алвара Урибеа, тврдолинијаша, који је желео да војно порази ФАРК. Војне акције предузете за време Урибеовог мандата значајно су ослабиле ФАРК, међутим, када је садашњи председник Хуан Мауел Сантос преузео власт 2010, јавност је била подељена између жеље за миром и жеље да ФАРК буде војно поражен.
Мировни процес обновљен је августа 2012, међутим константна критика опозиције предвођене бившим председником Урибеом и непоштовање примирја од стране ФАРК константно су отежавали процес.
Иако детаљи споразума нису објављени, аналитичари сматрају да он не може да иде изван пет кључних тачака о којима се водила расправа свих ових година: рурални развој, политичко представљање побуњеника, трговина дрогом (ФАРК је служио као оружана пратња нарко-дилера), статус жртава конфликта и реинтеграција побуњеника. Сва ова питања имплицирају да ће у будућности морати да се промени начин устројства колумбијске државе.
Нико не зна како ће Колумбија то извести. Већ су ранији мировни напори са другим левичарским побуњеничким групама довели до тешкоћа. Ранија реинтеграција побуњеничке групе познате као М-19 у мирне политичке воде довела је до тога да су многе њене активисте убили десничарски одреди смрти.
Споразум о транзиционој правди, који се односи на начине путем којих жртве могу да остваре своја права, показао се као веома изазован део преговора. Ако буде примењен, то би могао да постане образац за окончање конфликата широм света.
Председник Сантос обећао је да ће се о мировном уговору грађани изјаснити на референдуму, који је заказан за 2. октобар. Са председником се слаже и шеф владиног преговарачког тима Иберто дела Каље, а председник Сантос убеђен је да ће грађани одобрити мировни уговор. Међутим истраживања јавног мњења показују да су грађани још увек неодлучни да ли да одобре мировни план.
Ако мировни план на референдуму буде одобрен, то ће бити само почетак дугог и мучног процеса. Поготово зато што може бити упропашћен из разноразних разлога. Нико не зна шта ће се догодити када владине снаге уђу у планинска рурална подручја, у којима су у прошлости били присутни само симболично или уопште нису били присутни.
Друго питање које забрињава је хоће ли баш све јединице ФАРК пристати да положе оружје и реинтегришу се или ће основати нову побуњеничку фракцију или се придружити неком нарко-картелу.
Досадашње искуство са демилитаризацијом ултрадесничарских јединица за време председника Урибеа показује да је значајан број припадника десничарских оружаних формација одбио разоружање и придружио се криминалним групама.
Стога ће колумбијска влада морати да одмах по окончању преговора преузме контролу над територијама које контролише ФАРК или ће, у насталом вакууму, те територије преузети криминални кланови. Успех разоружаних припадника ФАРК зависиће од њихове способности да нађу легитимне послове и од воље заједница да их прихвате као пуноправне грађане.
Како ће Колумбија проћи кроз најтежи изазов у својој историји остаје тек да се види. Мировни процес још увек може да доживи судбину претходна два (пропала) покушаја, када влада није имала довољно капацитета да примени споразум, а побуњеници наставили са оружаним акцијама. Ако се узме у обзир да ће трошкови успостављања мира бити енормни, а колумбијска економија трпи губитке, питања око опстанка мира у Колумбији још је више.
