Он је свој гест образложио у отвореном писму градоначелнику Београда Синиши Малом. У писму београдском градоначелнику, Деспић, не умањујући значај достигнућа српских спортиста на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру, наводи да је разлика између финансирања спорта и финансирања културе безобразна.
„Не желећи ни најмање да потценим достигнућа спортиста и огроман труд који су морали да уложе да би до њих стигли, ипак остајем запањен безобразном разликом између та два света и њихових живота! Каква је савест оних који тако олако, ’шаком и капом‘, деле (и чије?) паре, у сумама од којих ’боли глава‘ не само оне који ’једва састављају крај са крајем‘?“, каже Деспић у писму.
У разговору за Спутњик, Деспић објашњава своје разлоге за гест који је направио.
„На неки начин ме је потресло сазнање о огромним наградама које су додељене спортистима. Наравно, ја то не оспоравам, они то на свој начин и заслужују. Али, извините, разлика између 200.000 динара, колико сам добио као награду града Београда и 45.000 евра, колико појединци добијају шутирајући један другог у главу… Размислите и ту разлику предочите јавности… Мало ли је, што би рекли“, каже академик Деспић.
Деспић се у писму пита и да ли јавна признања морају да имају и новчану подлогу и подвлачи генералну разлику између финансирања спортова, са једне стране, и културе и јавних служби, са друге стране. Признања су, према Деспићевом гледишту, признања сама по себи на понос носиоца и целог друштва.
Тако се у Британији заслужни појединци награђују витешким титулама без новчаних награда, а награђивање научника и културних радника препуштено је, не само у Британији, приватним и корпорацијским фондацијама. На питање које је боље решење, да ли да држава награђује заслужне појединце или да то раде фондације и корпорације, Деспић је за другу опцију.
„Чим се држава потеже, ту у великој мери политички критерији играју улогу, а то већ не ваља“, објашњава Деспић.
Деспићев чин враћања награде неуобичајен је за наше услове. Али тај чин је такође и принципијелан. Ни у ком случају га не треба схватити као незадовољство висином новчаног износа награде, већ пре као незадовољство третманом културе у српском друштву. Нажалост, српски народ није имао браћу Гонкур, Пулицера или компанију каква је „Букер“.
Додуше, српски народ има Нинову књижевну награду за најбољи роман године која важи за најугледнију награду те врсте у нашој земљи. Остали видови културе и науке немају ту срећу. Србија још нема пандан Филдсовој награди за математику или неке друге научне дисциплине.
Док не добијемо награде за научни и културни допринос које ће установити филантропи и мецене, остаје уздање да државне комисије раде према праведним критеријумима.
