„Што више Мило и ДПС говоре о НАТО-у и Европској унији, све је јасније да немају решења за лоше стање у економији, решења за нова радна места, приватизацију, корупцију. Не дозволите да нас подели и превари као што то ради годинама! 16. октобра, грађани Црне Горе морају одлучити: Ми или ОН! ДА РАДИ ЦРНА ГОРА, или наставак владавине Мила и његове лоповске дружине! Ми или ОН!“
Том поруком, коју изговара глас Небојше Медојевића, завршава се предизборни ТВ спот црногорског Демократског фронта — коалиције коју чине Нова српска демократија Андрије Мандића, Медојевићев Покрет за промјене и Демократска народна партија Милана Кнежевића.
Из Никшића на Ђукановића
ДФ у изборну кампању креће у понедељак у 18.30 часова, скупом на платоу испред Саборног храма у Никшићу.
У поменутом промотивном политичком споту, радници у некој црногорској фабрици скандирају: „Хоћемо послове, хоћемо послове!“; пословођа/директор и секретарица их обрлате причом да ће само улазак у НАТО обезбедити плате и радничка права; радници се поделе на две групе — присталице и противнике НАТО-а — и почиње општа макљажа.
Да би, како кажу, спречили да такав сценарио постане и реалност, тим ДФ ће се у кампањи фокусирати на, како се наводи, разоткривање чињенице да је Мило Ђукановић Црну Гору довео до ивице економског колапса и да причом о уласку у НАТО само жели да скрене пажњу народа с економских проблема.
Демократски фронт, дакле, наставља политику без компромиса: нису хтели у институције у којима је Мило Ђукановић; нису хтели у Владу изборног поверења, јасно су заоштрили политички дискурс.
Сада говоре: „Или Ми, или Он“.
Кривокапићев вакуум
Уочи избора, Ђукановић је позвао црногорску опозицију да се прикључи Влади изборног поверења.
Од политичке тројке која је у ту Владу ушла — а коју су чинили Демос Миодрага Лекића, УРА Жарка Ракчевића и СДП Ранка Кривокапића — формирана је „предизборна тројка“, али без Кривокапића и СДП-а.
Уместо њих, ту је сада Социјалистичка народна партија Срђана Милића, а Кривокапић је остао „ни на небу ни на земљи“ — није (више) у коалицији са Ђукановићем, није у опозиционим савезима, а велико је питање шта уопште може да уради како би (опет) ушао (бар) у Парламент.
Једна опција која је пред лидером СДП-а јесте да опет уђе са Милом на листу, али би то била врста самосакаћења, јер би морао да пристане на буквално све Ђукановићеве услове.
Друга опција је да га спољни фактор „погура“, па да, ипак, у савезу са ДПС-ом нешто добије.
Трећа опција пред Кривокапићем јесте да иде самостално на изборе и да тако рачуна на део гласова грађанске и НАТО опције, али и оних који ће можда бити разочарани што Жарко Ракчевић и УРА иду у савез са СНП-ом и Демосом, који нису за НАТО.
Интересна тројка
Што се тиче најновијег предизборног савеза — између Лекића, Милића и Ракчевића — изгледа да је ту у питању чист „брак из интереса“ — што личног, што ускопартијског, што (можда и) спољног.
Лекић и његов Демос су, наиме, изласком из Демократског фронта, бирајући да уђу у Владу изборног поверења и на тај начин покушају да нешто промене, само показали да у суштини нису успели да ураде ништа конструктивно — и тренутно су „ни тамо, ни ’вамо“.
Ракчевић, у суштини, са УРА самостално нема шта да тражи на изборима, па му и идеолошки несродна коалиција много значи.
СНП Срђана Милића, иако је странка са најбољом инфраструктуром у тој коалицији, и са можда другом по снази инфраструктуром у држави, веома је ослабљен дељењем партије, али и недостатком јасног програма, па вероватно сматра да ће у коалицији бити јачи него самостално.
Западно контролисање Црне Горе
Дакле, тројици лидера се учинило (или су им можда рејтинг агенције тако сугерисале) да би удружени могли да остваре какав-такав резултат.
Лекић, Милић и Ракчевић кажу да планирају да освоје 21 посланички мандат, али то су, за сада, само планови. Међутим, чини се да та тројка није несклона ни постизборном уласку у Владу, па макар то била и власт дељена са Ђукановићем.
То им је, можда, као опцију сугерисао и неко споља, јер би тако они били фактор који не дозвољава Милу да буде превише јак, али да (ипак) буде на власти, са полугама које не би дозволиле промену НАТО курса Црне Горе.
Све, дакле, указује на то да ће тај нови савез бити „резервна опозиција“ Мила Ђукановића.
Незахвално је то стопроцентно тврдити, али сви њихови потези упућују на такав закључак.
