У земљама Пацифичког обруча забележен је драстичан раст потражње за електричном енергијом, зато све земље настоје да диверсификују изворе и маршруте испорука енергената. Сибир и Далеки исток поседују огромне залихе нафте и гаса, а због слабе насељености имају вишак електричне енергије, коју би могли да користе руски партнери у оквиру заједничких енергетских пројеката.
О једном од њих се говорило на конференцији „Енергетска сарадња у Азијско-пацифичком региону“ у оквиру Источног економског форума у Владивостоку. Пројекат се зове „Азијски енергетски прстен“, а предвиђа уједињавање енергетских система Русије, Јапана, Јужне Кореје, Кине и Монголије. У марту 2016. године представници руске компаније „Росети“, кинеске компаније „Чајна стејт грид корпорејшен“, корејске „Кореја електрик пауер корпорејшен“ и јапанске „Софтбанк груп“ потписали су у Пекингу меморандум о заједничкој промоцији енергетског система који обухвата скоро целу североисточну Азију. Наравно да тај пројекат неће бити реализован у блиској будућности, али у перспективи би могли да буду изграђени енергетски мостови између земаља Пацифичког обруча, укључујући и мост између руског острва Сахалина и Јапана.
О овом мосту се преговарало још почетком 2000-их, али је цела та прича остала само мртво слово на папиру. Јапан није био спреман да прими електричну енергију, не само због недостатка искуства већ и зато што није било економских разлога за такву врсту сарадње. Ситуација се променила после хаварије на нуклеарној електрани Фукушима, након чега су власти зауставиле све реакторе у земљи. То је, наравно, утицало на зависност Јапана од испорука из иностранства — рекао је на конференцији за штампу у Владивостоку бивши извршни директор Међународне агенције за енергију Танака Нобуо.
„Без нуклеарног горива постали смо зависни од испорука енергената, углавном из блискоисточних земаља. Нестабилна ситуација у том региону угрожава стабилност испорука. Зато ми диверсификујемо не само ресурсе него и изворе. Када је реч о гасу, постоји могућност да се окренемо добављачима из Северне Америке, Аустралије, земаља АСЕАН, као и из Русије, која би могла да буде најважнији извор ’плавог горива‘. Мислим да ће у догледној будућности гас бити доминантан извор енергије за нас“.
Нобуо каже да пројекат уједињавања енергетских система није никаква утопија, и да би, поред економских користи, могао да подстиче дијалог о проблематичним геополитичким питањима.
Тренутно се на Сахалину гради нова термоелектрана укупног капацитета од 360 мегавата. Термоелектрана не само што ће обезбедити електричну енергију за све становнике острва већ ће омогућити и продају вишка страним потрошачима.
„Ако постоји интерес свих страна, постоје и шансе да ће пројекат бити реализован“, каже за Спутњик заменик руског министра енергетике Антон Ињуцин. Према његовим речима, за то је потребна не само сагласност, већ и озбиљно проучавање свих техничких и економских показатеља и проучавање ризика.
„Само након тога бисмо могли да донесемо коначну одлуку. Тренутно је прерано говорити о овом пројекту, али битно је да постоји жеља за сарадњом. Најважнија ствар је економска сврсисходност пројекта“, закључује Ињуцин.
Иначе, руски Далеки исток већ сада нуди Јапану веома повољне услове за улагања на такозваним „територијама убрзаног развоја“, као и у слободној луци Владивостоку.
Приоритетни правци руско-јапанске сарадње на Далеком истоку су енергетика, пољопривреда, медицина и транспорт. Енергетски мост као део азијског енергетског суперпрстена могао би да постане окосница сарадње Москве и Токија у овом делу Русије.
