давно није било тако тајног споразума који је изазвао толику пажњу јавности као што је то случај са ТТИП-ом, Трансатлантским трговинским и инвестиционим партнерством, споразумом о слободној трговини између Сједињених Америчких Држава и Европске уније против којег стотине хиљада грађана ЕУ на улицама демонстрирају већ годинама, због страха да ће његово евентуално усвајање транснационалним корпорацијама омогућити да им киднапују демократију и одузму социјална права која су успела да се одрже у досадашњем процесу неолибералне глобализације скројене по мери једног процента најбогатијих.
Најновије вести уливају трачак наде: званичници двеју најмоћнијих европских држава, Немачке и Француске, саопштили су ових дана да је — речима Зигмара Габријела, потпредседника Владе Немачке — ТТИП мртав. Међутим, представници Европске комисије и САД узвратили су на то да разлога за наду ипак нема превише, јер, преговори се настављају…
Зашто је ТТИП опасност за демократију? Због чега је Сједињеним Америчким Државама толико важно да он буде усвојен, заједно са својим азијским парњаком, ТТП-ом, и трећим великим споразумом који се такође договара у тајности, ТИСА-ом (Trade in Services Agreement)? Шта би могло да спречи њихово усвајање?
Ово су у петак биле теме „Спутњик интервјуа“ са Стеваном Гајићем, истраживачем-сарадником Института за европске студије, и политикологом Александром Павићем.
„Основна замерка на рачун ТТИП-а у почетку била је то што је он преговаран у потпуној тајности, а онда су Викиликс и холандски Гринпис дошли до самих докумената и објавили их, и тек тада се јавност подигла још више јер је видела, како је то рекао Џулијан Асанж, да је ово покушај корпорацијског преузимања власти од националних држава“, подсећа Павић.
ТТИП, наводи наш саговорник, задире у многе европске тековине, од система здравства до заштите радника, заштите приватности, широко отвара врата ГМО храни, предвиђа приватизацију јавних услуга…
„ТТИП је део шире операције коју је покренула администрација Барака Обаме“, каже Стеван Гајић.
„Поред њега, ту су и ТТП, који обухвата низ пацифичких земаља, али не и Кину, што говори да је тај споразум на неки начин усмерен против Кине, намењен њеном обуздавању, и ТИСА, о којем се најмање говори, а можда је и најопаснији јер ће избацити државу као посредника између грађана и оних који обављају услуге. Обриси тога виде се и код нас, у захтевима за приватизацијом Електропривреде Србије. И то је оно што се прижељкује, да се држава у потпуности избаци, не само из власништва, већ и из сваке врсте одлучивања, а да транснационалне корпорације преузму сву моћ.“
Све у свему, „ти споразуми нуде нам један антиутопијски свет, и, ако прођу, последице ће бити несагледиве“.
Једна од најспорнијих одредби ТТИП-а јесте и успостављање ИСДС-а (Investor State Dispute Settlements), специјалних арбитражних судова изван националних законодавстава, пред којима би корпорације могле да туже државе у случају да оне донесу законе којима би корпоративни профити били умањени, све и ако су такви закони у интересу грађана.
„Тај процес заиста иде у правцу успостављања корпоратократије уместо демократије“, сматра Александар Павић, додајући да се „на томе ради још од пада Берлинског зида, када се мислило да је дошао крај историје, али је уместо тога дошао крај слободе и крај демократије“.
Према мишљењу Стевана Гајића, „ТТИП и остали споразуми јесу логичан наставак процеса који су уследили после пада Берлинског зида“.
Са тим у вези, осврта је вредна оцена водећег америчког геостратега Збигњева Бжежинског, још са краја шездесетих година прошлог века, да су националне државе престале да буду „главна креативна снага“ у организацији живота људи, а да „међународне банке и мултинационалне корпорације делују на начине који су далеко напреднији од политичких концепата националних држава“.
„Бжежински је тада наговестио тренд о којем је овде реч, а реч је о тренду уништења старог поретка, вестфалског поретка у којем су настале класичне националне државе које ми данас познајемо, а чије је растурање отпочело у последњој деценији прошлог века у корист интернационализма и уништења старих (друштвених) вредности“, наводи Стеван Гајић.
„А капитал има свој јасан интерес да учествује у том процесу, јер му држава смета за слободан проток новца и стицање профита.“
Који је конкретан амерички интерес да инсистира на тим споразумима? Наговештај је, чини се, пре неколико година пружила Хилари Клинтон, тадашња држава секретарка САД, описавши ТТИП као „економски НАТО“… Управо је о томе реч, каже Александар Павић, подсећајући на чувено писмо немачког политичара Вилија Вимера упућено канцелару Герхарду Шредеру после безбедносне конференције представника земаља НАТО-ау Братислави 2000. године.
„Тачка 3 тог писма, преносећи речи једног америчког званичника, каже да европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а, и да је у том смислу знатно погоднији амерички поредак. ТТИП представља управо то, наметање америчког правног поретка Европи како би се она лакше контролисала“, каже Павић.
Ипак, упркос тим америчким тежњама и плановима, немачки и француски званичници су протеклих дана, малтене у глас, изјавили да су преговори о усвајању ТТИП-а пропали. Да ли је заиста ТТИП мртав?
„Мислим да су се и Немци и Французи уплашили брзине којом тај процес иде и да ипак не желе да изгубе и те последње остатке суверенитета који су остали европским државама. Такође, када говоримо о њиховој мотивацији да се супротставе усвајању тог споразума, треба имати у виду да непопуларност ТТИП-а генерише и раст других политичких сила у Европи које су донедавно биле на потпуној маргини, и наравно да мејнстрим политичари на то морају да реагују, јер не смеју да се потпуно отуђе од својих грађана… У сваком случају, то нам говори да усвајање ТТИП-а јест веома успорено, ако не и потпуно заустављено“, сматра Гајић.
Са друге стране, међутим, представници Европске комисије (ЕК), заједно са својим америчким колегама, на тврдње Немаца и Француза узвратили су да се преговори настављају, чак и да иду у пожељном смеру.
„То говори о природи ЕК, која представља концентрацију моћи отуђену од националних држава, односно, од демократског избора грађана. Али, посебно са’ брегзитом‘ и могућношћу даљег слабљења Европске уније, и њена моћ опада“, оцењује Гајић.
Шта може да спречи усвајање тих споразума о слободној трговини?
Тим тежњама, каже Павић, „могуће је супротставити се само поновним успостављањем националних суверенитета. А заговорници ТТИП-а, и јавни и они из сенке, прибојавају се уздизања Русије и Кине и њихове визије мултиполарног света који са собом доноси и сасвим другачија правила економске сарадње, без условљавања, већ у заједничком интересу“.
Истовремено, и сам Запад је узбуркан и догађаји не иду нужно оним током који елите прижељкују, о чему је „брегзит“ најубедљивије сведочанство. Може ли промена да дође и изнутра?
„То ме не би изненадило. Аналитичари су говорили да нема шансе да се догоди ’брегзит‘, елите су прејаке… Али то се ипак догодило. Тренд супротстављања елитама на Западу свакако постоји. Ми присуствујемо промени и мислим да је могуће да ће се нека алтернатива из свега тога изродити. Оно што је сигурно, јесте да је ТТИП реликт прошлости, настао из тог духа који се појавио после 1989. године, када се мислило да је Френсис Фукојама у праву. Али крај историје тад ипак није наступио, а тај неолиберални систем се сада распада. Проблем је, међутим, што још увек не знамо шта ће се из тога изродити, шта је алтернатива неолиберализму“, закључује Гајић.
