Ни српска ни југословенска кинематографија не могу да се подиче мноштвом шпијунских филмова; у бившој Југославији тај жанр режисерима није баш био омиљен.
Једино остварење те врсте — ако изузмемо „Балканског шпијуна“, који је чиста пародија — био је „СБ затвара круг“, једна смејурија од пропагандног филма која је требало да покаже неуништивост некадашње југословенске службе безбедности.
Заправо, прво „право“ српско шпијунско филмско остварење су „Балканска правила“ Дарка Бајића. Филм говори о повезаности југословенских, српских и хрватских агената, њиховој сарадњи, али и сукобима. „Истина и лаж на Балкану толико су повезани и испреплетени, да више нико није у стању да примети разлику“ — то је била суштинска порука Бајићевог филма.
До данас се, по свему судећи, ништа није променило.
Шпијунске играрије за млађе и старије
У „старој“ Југославији шпијунске филмске приче увожене су из иностранства; међутим, са захуктавањем грађанског рата деведесетих, такве приче постале су саставни део наше стварности.
Прва од њих „процурила“ је у јавност објављивањем снимка „разговора о оружју“ тадашњег хрватског министра одбране Мартина Шпегеља; уследиле су афере „Опера“ и „Лабрадор“. Најспектакуларније обавештајно откриће током деведесетих година прошлог века било је да су хрватски обавештајци скоро пуне две године, од јануара 1996. до јуна 1998, прислушкивали тадашњег српског председника Слободана Милошевића, и то сваки пут када је боравио у резиденцији у Карађорђеву.
Ни у постпетооктобарској Србији се ствари не смирују — у спектакуларној акцији снага безбедности ухапшен је потпредседник Владе и бивши начелник Генералштаба Момчило Перишић, и затим оптужен за одавање тајни америчком дипломати Џону Нејбору.
После атентата на премијера Зорана Ђинђића, притварани су и тадашњи први човек КОС-а генерал Ацо Томић, и саветник за безбедност тадашњег председника СРЈ Војислава Коштунице Раде Булатовић, под оптужбом да су имали везе са Земунским кланом.
„Тихи рат“ међу обавештајним службама бивших југословенских република је током година стално тињао, и још увек тиња. Две службе — и то оне најјаче — стално су у фокусу: српска и хрватска. Између њих се и одвија највећи део овог сукоба; у зависности од тога какви су тренутни односи двеју држава, и тај рат се наизменично разбуктава и смирује.
„Односи између обавештајних служби на Балкану су такви да је заправо посреди један тотални шпијунски рат. Шпијунира свако свакога! Само се у Босни рачуна да наоколо вероватно вршља преко 5.000 људи који се баве шпијунским радом. Задатке обавештајних служби усмеравају тренутне власти, али оно што је чињеница јесте да се у њихов посао умешало много страних обавештајних служби, и тако је настао тотални рат“, каже бивши функционер југословенског ДБ-а Божидар Спасић.
Приликом распада Југославије, новоформиране државе су у редове својих обавештајних служби прихватиле старе кадрове. Међутим, временом, ти кадрови су замењени.
„Сада имамо потпуно нове обавештајне службе, које су у ствари стране обавештајне службе узеле под свој патронат. То значи да су велики обавештајни системи — амерички, немачки, руски, француски, британски — преузели и обуку и опремање, али, наравно, заузврат преузимају и 90 до 95 одсто обавештајних података до којих долазе обавештајне службе у региону“, наставља Спасић.
Београд — мала Казабланка
Вратимо се опет седмој уметности. У филму „Казабланка“ из 1942. године, редитељ Мајкл Кертиз — поред љубавне приче која и дан-данас опчињава гледаоце — даје и приказ града који је, захваљујући свом положају, постао „шпијунска Мека”.
Према Спасићевим речима, Београд данас представља оно што је Казабланка била током Другог светског рата. До распада Југославије престоница је, каже Спасић, била једна „моћна обавештајна средина“ у којој су се многе службе бавиле шпијунажом, али су се тадашње југословенске службе успешно супротстављале тим насртајима.
С обзиром на то да се сада налази у центру мигрантске руте, и да српске власти покушавају да воде балансирану политику према свима, Београд је постао „мала Казабланка“, објашњава Спасић.
„У Београду тренутно делује на десетине обавештајних служби, а рачунам да, док ви и ја разговарамо, неколико стотина агената прикупља информације које никоме неће морати да дају, и које служба већ знају — али су то информације које представљају тренинг за обавештајце. Они у случају нових захтева захваљујући њима могу продрети у средине у које су послати. Београд у овом моменту представља једно живо шпијунско језгро“, каже наш саговорник.
Балканска правила
Колико дуго траје сукоб српских и хрватских обавештајних служби? То нико не може тачно да каже. Ако је веровати филму Дарка Бајића, тај је сукоб био стално присутан и у бившој заједничкој држави, али то је више био однос двеју конкурентских служби, које су биле на заједничком задатку. Како је то заиста изгледало, најбоље описује прослављени југословенски (и хрватски) новинар Перо Златар, у књизи „Мета Павелић — жив или мртав“.
Прави сукоб служби, каже Божидар Спасић, почео је осамостаљивањем Хрватске, и од тад траје непрекидно, са повременим затишјима.
„Ту се шпијунира све и свја! Када дође нека информација до наше јавности, чини се да је смешно шта се шпијунира. Међутим, никада не знате како нека информација може да се искористи. Хрвати користе бројне везе које имају — од својих бивших грађана, новинара, дипломата, путника намерника… А посебно се у рубним деловима, дуж границе, шпијунира све и свашта. И Србија исто то ради у Хрватској! Према томе, између те две земље постојао је, и постојаће, обавештајни рат. Он сада поприма невероватне размере, али у њиховом суштинском односу не ремети ништа“, наглашава Спасић.
Наш саговорник српско-хрватску обавештајну игру пореди са стоним тенисом: ако су службе у стању да контролишу своје агенте, онда се, каже Спасић, догађа „продаја“ података.
„Једни другима не само да подмећу, него и продају баш оне податке које друга страна жели да чује. Хрватску посебно, као чланицу НАТО-а, занима однос између Србије и Русије — на то су посебно осетљиви — а мислим и да имају посебне задатке, с обзиром на то да је Хрватској много лакше да пласира агенте у Србију него неке друге земље, јер се везе између грађана једне и друге државе, због одсуства језичке баријере, врло брзо успостављају“, наводи Спасић.
Хрватска данас, каже саговорник Спутњика, има знатно веће могућности него што је то био случај током деведесетих година — може да врши шпијунске активности у Србији не само преко људи већ и путем унапређене технике, с обзиром на то да је чланица НАТО-а, који јој стоји на располагању.
Србија, закључује Спасић, то сигурно има у виду — и сигурно предузима противмере.
