Спорне територије су биле мале и по величини и по броју становника — на страни Бангладеша налазиле су се индијске насеобине површине 69 квадратних километара, подељених у 111 насеобина, са око 40.000 становника. На страни Индије биле су бангладешке енклаве које су се простирале на око 30 квадратних километара, подељених у 51 насеље, са око 15.000 становника.
Пуне четири деценије, две земље су покушавале да реше овај проблем. Чак је 1974, три године након што је Индија помогла Бангладешу да стекне независност од Пакистана, потписан споразум о размени територије и становништва, али он није примењен све до 2015.
Примену споразума онемогућавале су несталне политичке прилике у обе земље. Индија га никада није ратификовала због противљења опозиције, која је сматрала да је то уступање територије суседу и издаја националних интереса. Иако је парламент Бангладеша одмах ратификовао споразум, због убиства тадашњег премијера Шеика Муџибура Рахмана и одбијања Индије да ратификује документ, проблем је остао нерешен.
За то време, становници енклава на обе стране границе живели су у веома тешким условима, које је диктирала парадоксална политичка ситуација. Нису могли да напуштају енклаве без виза, које су могли да добију једино у конзулату. Да би уопште дошли до конзулата, морали су да нелегално уђу на територију земље-домаћина.
У међувремену, ниједна од две држава није се бринула о њима. Живели су без личних докумената, без здравствене заштите, без школа, путева, поште, телефона, електричне енергије и било које друге инфраструктуре. Напуштени и остављени у готово предисторијском стању, често су били жртве насиља већинског становништва или банди. Силовања и пљачке били су саставни део живота ових несрећних људи.
Ситуација је била толико бизарна да је чак, на пример, једна индијска енклава на територији Бангладеша садржала бангладешку енклаву, у чијем је центру била још једна индијска енклава.
Легенда каже да су све те енклаве, смештене на северној граници Бангладеша са Индијом, настале када су двојица махараџа — од Куч Бехара и Рангпура — одиграла неколико шаховских партија користећи села и њихове становнике као улог.
Ипак, истраживања британског историчара Брендана Вајта показала су да су енклаве резултат мировних уговора између махараџе од Куч Бехара и могулског цара, потписаних између 1711. и 1713. године, према којима су Могули завладали тадашњим деловима територије Куч Бехара.
Било је то пре него што су Британци завладали Индијом, много пре формирања модерних азијских република. Када су 1947. године Британци коначно поделили своје индијске поседе на Индију и Пакистан (Бангладеш је тада био део Пакистана, од којег се отцепио 1971), у складу са жељом хиндуса и муслимана да живе одвојено, проблем енклава и даље је био нерешен. Штавише, нико није веровао да ће се то икада десити, с обзиром на то да се временом ситуација само компликовала.
Међутим, пре пет година коначно је пронађено решење, aли тек од прошле године Споразум о размени територија и становништва почиње заиста да се спроводи. Пуне четири године биле су потребне индијским властима да убеде јавност да уступање територије која је потпуно „окружена“ Бангладешом није национална издаја, па потом да усвоје уставне амандмане који санкционишу уступање територије, и коначно ратификују споразум из 1974.
Када је, пре годину дана, индијски премијер Нарендра Моди отпутовао у посету свом југоисточном суседу како би запечатио договор са Бангладешом, рекао је да ће споразум учинити индијске границе сигурнијим, а животе људи стабилнијим. Документу је придао историјску важност, и упоредио га са „падом Берлинског зида“.
Наравно, читав процес је у међувремену стављен и у шири спољнополитички контекст — од Модијеве прошлогодишње посете, индијске инвестиције у Бангладешу су се значајно увећале, а пре свега улагања у електроенергетски сектор. С друге стране, Индија је тиме показала и другим суседима — Пакистану и Кини — да жели мирно да решава своје граничне спорове. Спровођење споразума помаже и премијерки Бангладеша, Шеих Хасини — опозиција је бојкотовала изборе 2014. године, а Запад је оптужује за недемократски однос према политичким противницима.
Побољшању односа Индије и Бангладеша сасвим сигурно је допринела и одлука бангладешких власти да спрече прелазак сепаратиста из појединих индијских савезних држава, који су са територије Бангладеша вршили нападе на индијску армију.
А људи из енклава? Они сада могу слободно да се крећу, и могу да изаберу у којој држави желе да живе. Мало њих је изразило жељу да напусте своје домове и иселе се у Индију или Бангладеш — они који су одлучили да остану, постали су држављани својих држава.
Међутим, практично спровођење споразума и изградња инфраструктуре — путева, школа и болница — у енклавама је још увек успорено. У децембру је индијска влада усвојила буџет за помоћ становницима бивших енклава у износу од 150 милиона долара, док је влада Бангладеша за сличан „пакет“ одвојила 22 милиона.
Ти пакети помоћи пружају наду да ће, ако буду спроведени на прави начин, становници бивших енклава ускоро живети у бољим условима. Међутим, скоро седам деценија безвлашћа и безакоња, имовински проблеми, али и утицај локалних политичара још увек могу значајно да закомпликују ситуацију. Пред енклавама које су прошле праву голготу тако још увек стоји низ проблема које би требало решити како би се оне интегрисале у друштва својих „нових“ држава — Индије и Бангладеша.
