Поводом битке Србије да по сваку цену спречи пријем Косова у Унеско, председник Републике Томислав Николић је прошле године страним амбасадорима приказао филм о ужасима погрома 17. марта 2004. када су албански екстремисти пред собом уништавали све што је српско. И убијали недужне људе. Палатом Србија владао је мук.
Да ли су амбасадори схватили да српско наслеђе на Космету не припада ниједном времену и ниједној генерацији већ човечанству, тек покушај такозване државе Косово да уђе у Унеско остао је без успеха. Али се дивљање албанских екстремиста наставило.
Епилог последњег, туча са косовском полицијом, Срби из Мушутишта нису пре две недеље успели да обиђу разрушену цркву Богородице Одигитрије, која је под заштитом Унеска, своје куће, гробља.
Понављач звани Европа
Када је велики француски византолог, археолог и историчар уметности Габријел Мије 1905. године посетио српске земље, пред њим се отворио потпуно нови свет. Овај врхунски интелектуалац свог времена, независни истраживач, одмах је уочио специфичност српске византијске уметности и показао да су споменици српске средњовековне културе нешто посебно, апсолутно јединствено у свету.
Стотину година касније Мије је заборављен, а српска културна и научна заједница приморана да свету поново из срца Европе показује драгуље светске културне баштине. Готово 40 амбасадора земаља-чланица Унеска стајало је пред лепотом српске Византије у Паризу, где је под покровитељством српске Владе отворена изложба, путовање кроз време древном српском земљом, Косовом и Метохијом.
Ово није прво представљање српске културе и уметности, али је досад најважније, јер је део борбе за очување српских светиња, непроцењивог светског блага на простору између Истока и Запада.
Успавани Запад
А Запад је затворио очи пре двадесет година, од када траје скрнављење непроцењиве светске баштине, и још их држи затворене. Током масовног напада албанских екстремиста на српске светиње 2004. године страдало је готово 150 цркава и манастира. Међу њима и оне које се налазе на Унесковој листи светске културне баштине.
Само на подручју Призрена страдало је десет драгуља средњовековне архитектуре, међу њима Храм Богородице Љевишке, поменуте Одигитрије, вековно седиште српске цркве, подигнуто 1306. године.
Након погрома на листу светске културне баштине стављени су и Високи Дечани, Грачаница, и Пећка патријаршија.
Само деценију касније једва је избегнута још једна катастрофа, да чување блага буде поверено онима који су га палили и рушили. Амбасадор наше земље у тој организацији Дарко Танасковић каже да је жалосно што Србија мора поново да Европи објашњава о чему је реч, јер она окреће главу или једноставно — не разуме.
„Да је то проблем схватио је и градоначелник Венеције Масимо Качари који је после скрнављења и рушења наших споменика на Косову, да би то предочио јавности која нема много разумевања, чак ни много знања о овим феноменима, рекао да би то отприлике било као када би се срушила Црква Светог Марка у Венецији или неки други објекат таквог значаја у Италији или Француској. Он је осетио потребу да то каже зато што је јасно да није довољно познато и да се још увек не узима у обзир“, каже Танасковић за Спутњик.
Он подсећа да није случајно то што је Унеско морао да стави четири споменика светске баштине на своју листу заштићених, јер они су перманентно угрожени од оних којима српско културно присуство на Косову и Метохији смета.
Историчар уметности, дугогодишњи директор Народног музеја Никола Кусовац каже да они који одлучују о судбини највреднијих споменика света очигледно не разумеју да са њима Срби штите свој идентитет, корене, изворност и што је можда најважније, аутентичност. То су споменици непревазиђене вредности, каже Кусовац за Спутњик.
„Смешно је да неко уопште помишља да би рука онога који за то нема никакво осећање, ко га је рушио и палио у више наврата, девастирао, не само крајем 20. века, могао да га чува. Они који руше били су само продужена рука османлијске силе, њима је у свест уграђено да руше и пале. Њихова уметничка заоставштина своди се на зидове које су подизали око својих кућа. Они који немају сведочанство стваралачког духа сада би да присвоје оно што је српска рука оставила. Присвојили су исламске споменике, а сада би да присвоје и наше“, каже Кусовац.
Он додаје да би поверавање цркава и манастира непроцењиве вредности, који су искључиво сведочанство српског постојања на тим просторима, био крајњи цинизам.
Далеко је Сирија
Управо тако, јер о уништењу српских цркава, манастира, али и гробаља и кућа постоји врло прецизна документација, која је из Србије стигла на све адресе на којима нешто може да се промени, коју нико не може порећи. Али је очигледно може игнорисати.
Данас на српским светињама и светском културном благу стоје пароле ДАЕШ-а и других терористичких организација. Можда баш оне најбоље сликају намере, али и природу рушитеља на Косову. Те пароле много говоре и о њиховим заштитницима. Под истим паролама терористи су рушили древну Палмиру, јер мисле да историја почиње управо од њих. Додуше, Палмира је далеко…
