Следи преглед неколико књижевника чије је познанство са тамницом трајало дужи период, што их, међутим, није спречавало да наставе да пишу.
Сервантес у затвору у Севиљи
Мигел де Сервантес Саведра не само што се бавио књижевношћу већ је и радио као сакупљач пореза. Једном приликом је државни порез поверио трговцу, који је због тога банкротирао.
За проневеру средстава државне благајне Серванетс је доспео у затвор. У казаматима Севиље провео је пет месеци и тамо је почео да пише роман о Дон Кихоту.
Достојевски у омској тамници
Четири године свог живота, од 1850. до 1854, овај руске класик провео је затворен у тамници у Омску. Писац је ухапшен 1849. године у вези са тајним друштвом Петрашевског, младим социјалистима који су маштали о либерализацији друштва.
За завереничке идеје војни суд је Достојевског осудио на смртну казну, коју су у последњем тренутку изменили на робију. Одржавајући казну у омској тамници, велики романописац је написао „Записе из мртвог дома“, прво дело руске књижевности створено у затвору.
Вајлд у Редингу
Чувеног ирског писца осудили су 1895. године на основу оптужби за содомију, која је у то време у Великој Британији била кривично дело. Књижевник је признао кривицу за хомосексуалност и осуђен је на две године принудног рада. Казну је служио у затвору у Редингу, грофовија Беркшир. Овде је сазнао и за смрт мајке са којом је био веома близак, о емиграцији жене и деце и да су га се многи пријатељи одрекли. Овде је од јануара до марта 1887. Вајлд написао писмо-исповест „Де профундис“.
После ослобођења бивши затвореник написао је чувену „Баладу о тамници у Редингу“.
Мандељштам у мучилишту Лубјанке
У новембру 1933. Осип Мандељштам написао је песму о Стаљину „Ми живимо не осећајући земљу под собом…“. Након што је прочитао песму, Борис Пастернак је изгрдио брата по перу: „Оно што сте ми прочитали нема никакве везе са књижевношћу, са поезијом. То није књижевна чињеница, већ чињеница самоубиства које ја не одобравам и у којем не желим да учествујем“. Заиста, епиграм на Стаљина тих година био је раван самоубиству. И није се много чекало на последице: један од слушалаца пријавио је Мандељштама и у ноћи између 13. и 14. маја 1934. године он је ухапшен.
Касније је песник признао својој жени да је у Лубјанки осећао толико велики страх, да је чак покушао да себи пресече вене. Али аутору стихова о „кремаљском горштаку“ нису дали да изврши самоубиство. Након затвора у Лубјанки био је прогнан на три године у град Чердин у Свердловској области. Међутим, убрзо је изгнанство укинуто и Мандељштам се са супругом преселио у Вороњеж. Овде је написао своје „Вороњешке свеске“, која су биле врхунац његовог стваралаштва.
О. Хенри у затвору Колумбус
У банци малог тексашког града О. Хенрија су познавали под његовим правим именом — Вилијам Сидни Портер. Будући класик америчке књижевности тамо је радио као благајник-рачуновођа. Међутим, није му се посрећила каријера банкарског чиновника: Хенри је оптужен за проневеру и шест месеци се крио од полиције у Хондурасу, а затим у Јужној Америци.
Након повратка у Сједињене Америчке Државе, писац је завршио у затвору у Колумбусу у држави Охајо, где је провео три године. Прве две године затвора у различитим америчким часописима под разним псеудонимима је објављено 14 његових прича.
Хармс у „Крстовима“
Данила Хармса хапсили су два пута. У децембру 1931. године оптужили су га за учешће у „антисовјетској групи писаца“. Колегијум ОГПУ је Хармса осудио на три године казнено-поправног логора. Касније је пресуда била замењена на изгнанство у Курск. У Лењинград се Хармс вратио у октобру 1932. године и готово десет година водио активну књижевну делатност.
Међутим, у августу 1941. године ухапшен је за ширење „клеветничког и дефетистичког расположења“ према пријави агента НКВД. Војни суд пресудио је „према тежини учињеног кривичног дела“ да се Хармс смести у психијатријску болницу. Важно је напоменути да је 1941. година била изузетно успешна за Хармса у књижевном смислу: први пут након 1937. године изашла је књига за децу уз учешће Хармса. Конкретно, била је то дечја бојанка Л. А. Јудина „Лисица и зец“ са његовим текстом и друго издање књиге Н. Е. Радлова „Приче у сликама“ са Хармсовим натписима. Песник и писац умро је у одељењу психијатрије болнице затвора „Крстови“ у фебруару 1942. године за време опсаде Лењинграда.
Мајаковски у „Бутирки“
Песника Владимира Мајаковског су током 1908-1909. године хапсили три пута: у случају тајне штампарије, под сумњом у вези са групом анархиста и експропријатора, због сумње да је помогао у бекству жена — политичких затвореника из Новинског затвора. Прво хапшење догодило се у марту 1908, када је Мајаковски имао само 15 година. Ова околност била је олакшавајући фактор, младић је успео да избегне осам година затвора. Али, касније је Мајаковски имао мање среће.
Тако је 1909. године у затвору „Бутирка“ провео 11 месеци. О свом боравку у „Бутирки“ Мајаковски је писао: „За мене најважније време. Након три године теорије и праксе, бацио сам се на белетристику. Прочитао сам све најновије. Симболисти: Бели и Баљмонт. Обузела ме је формална новина. Али било је страно. Теме и слике не мојег живота. Покушао сам и сам да пишем тако добро, али о другом. Испоставило се да је и то немогуће. Испало је неприродно и жалосно“.
Солжењицин у Лубјанки и логорима ГУЛАГ-а
Чувени руски писац, добитник Нобелове награде за књижевност, Александар Солжењицин почео је да критикује Стаљина на фронтовима Другог светског рата. То није могла да не примети главна управа контраобавештајне службе „Смерш“. Солжењицин је ухапшен, лишен чина капетана, а затим послат у затвор Лубјанка.
У јулу 1945. посебни савет осудио је писца на осам година казнено-поправног логора и вечно изгнанство након одслужења казне. Оно што је преживео у логору, Солжењицин је написао у причи „Један дан Ивана Денисовича“, роману „У првом кругу“ и најпознатијем својем делу „Архипелаг ГУЛАГ“.
Шаламов у ГУЛАГ-у
Совјетски прозаичар и песник Варлам Шаламов провео је у затвору више од 17 година. Први пут су га ухапсили 1929. године за учешће у илегалној троцкистичкој групи. Осуђен је на три године у логору. Други пут су га осудили на пет година.
Казну је служио у Колими, радећи у рудницима, и неколико пута завршавао је у болници због тешких услова. Десетогодишњу казну Шаламов је добио 1943. године за „антисовјетску пропаганду“. Оно што је писац видео и преживео у логорима нашло се у збирци „Приче са Колиме“.
Бродски у „Крстовима“
„Када су ме први пут водили у ’Крстове‘ био сам у паници. У стању близу хистерије. Али ничим нисам показао ову панику, нисам се одао. Други пут већ нисам имао никакве посебне емоције, једноставно сам препознавао позната места“, сећао се добитник Нобелове награде за књижевност Јосиф Бродски о свом боравку у главном затвору Северне престонице.
Бродског су ухапсили у јануару 1963. године на основу оптужби за паразитизам. Период од јануара 1963. до марта 1964. песник је провео у ћелији број 104. Дана 14. фебруара песник је имао свој први срчани удар. Бродски је осуђен на прогонство у Архангелску област, где су га директно из затвора превезли под стражом. У селу Норинска Бродски је наставио да проучава светску књижевност, а посебно енглеску поезију у оригиналу. Током прогонства написао је десетине песама, укључујући и чувене „Нове станце за Августу“ и „Сећања на Т. С. Елиота“.
