Конгрес који се, у организацији Института превођења, одржава већ четврти пут, окупио је овога пута више од 300 преводилаца из целог света који су прочитали 270 реферата.
Међу бројним писцима који су учествовали у раду конгреса посебну пажњу привукао је Евгениј Водоласкин. Говорећи на пленарној седници. он је посебну пажњу посветио односу између писца и преводиоца.
„То су односи слични браку, не може се ништа урадити без разумевања и компромиса. С једне стране, аутор мора да воли преводиоца и да схвати да је у свету страног језика преводилац главни, док преводилац мора бити свестан где су границе његове слободе“.
Као представник Србије преводилац Неда Николић Бобић говорила је о односу издавача и преводиоца, као и свом искуству на превођењу дела Јосифа Бродског. Она је посебно истакла да тај однос зависи од много фактора, и да је она незадовољна чињеницом што је један издавач, да би што пре издао књигу, текст поделио на три дела и дао разним преводиоцима, објавивши тако лош превод, одлучила да заједно са колегиницом оснује издавачку кућу. Таквој одлуци претходило је и двогодишње чекање на објављивање давно преведеног текста.
„Досад је ’Руссика‘ објавила много књига по избору преводилаца, и могу извести закључак да је најбоља сарадња између преводиоца и издавача кад је преводилац уједно и издавач, односно када те две делатности обавља иста личност“, закључила је Неда Бобић.
Издавач Гојко Божовић је представио едицију 100 словенских романа, највећи међународни пројекат превођења словенских књижевности, у чијој је реализацији Србија отишла најдаље.
„Започета пре десет година, ова едиција је, захваљујући раду Форума словенских култура, националних издавача и националних жирија критике, обликована као антологијски и репрезентативни пресек романа писаних и објављених на неком од словенских језика после пада Берлинског зида“, рекао је Божовић, нагласивши да се захваљујући овим преводима повећава књижевна и културна размена међу словенским културама и књижевностима, која је после пада Берлинског зида готово замрла.
Књиге из ове едиције представљају словенску културу и на „несловенским“ језицима и већ излазе на енглеском, шпанском и португалском језику.
Љубинка Милинчић поставила је питање потребе издавања нових превода руских класика. Колико је оправдано поново преводити роман који је већ једном одлично преведен, само да би се „осавременио“ језик? Значи ли то да Толстоја треба превести и на савремени руски језик, с обзиром на то да се руски језик за сто година изменио чак и више него српски? У излагању је истакнуто да су савремени преводи класика често тачнији јер се преводилачка пракса мења, као и то да савремени преводиоци имају далеко више могућности за упознавање земље оригинала него њихов претходници. Ипак, остављено је отворено питање да ли то обавезно значи да је превод бољи.
Конгрес је завршен додељивањем награда најбољим преводиоцима и усвајањем документа у коме се истиче да је културна дипломатија најефикаснија дипломатија, а књижевни превод њено најбоље средство.
