„Иако је критика подељена, мишљења опречна, сензибилитети и укуси различити, што је редовна појава која прати фестивалске филмове и ауторе, чини се да је суд публике најмеродавнији јер она иде у биоскопе. Петнаестоминутне овације у Сали Гранде на венецијанском лиду, потврђују да је реч о повратничком Кустуричином филму којим је показао да је међу најреспектабилнијим светским ауторима“, истакла је Перовићева у изјави за Срну.
Према њеним речима, Венеција је за Емира Кустурицу била велики повратак на фестивал, место које му је отворило врата Златним лавом 1981. године.
„Филм ’На млечном путу‘ круна је каријере прослављеног аутора, који је много енергије и емоција уткао у овај омаж његовим ранијим радовима. Ту, пре свега, мислим на другу фазу његовог стваралаштва ’Дом за вешање‘ и ’Црна мачка, бели мачор‘ и ликовима које је публика волела“, нагласила је Перовићева.
Она је истакла да је филм „На млечном путу“ слављење уметности покретних слика и посвета њиховој историји.
„Прича о рату и љубави рапсодија је питорескних призора импресивне природе која такође има једну од главних улога у филму. У правој експлозији вешто уклопљених жанрова, како то само Кустурица уме, има свега, од љубавне мелодраме, ратног спектакла, преко гротеске, вестерна, до мјузикла“, истакла је Перовићева.
Она је навела да се италијанска и светска звезда Моника Белучи представила у потпуно другачијем, свежем маниру, баш као и њена „супарница“ у филму Слобода Мићаловић, која је коначно добила простор да покаже сав свој глумачки потенцијал.
Перовићева каже да, осим што је изврсно савладала српски језик, Белучијева је одговорила не тако лаким изазовима пред које ју је ставио редитељ и партнер у филму Емир Кустурица.
„Филм ’На млечном путу‘, заокружено дело које задире у историју, али и сукобе на Балкану, заправо је увод у кратки Кустуричин филм у омнибусу ’Разговори са боговима‘. Поседује узбудљиву лепоту која прати хиперактивну причу са снажним моментима који подстичу и сузе и смех“, додала је Перовићева, филмска критичарка и новинарка Радио-телевизије Србије.
Она је навела да је овогодишњи Филмски фестивала у Венецији, који је завршен 10. септембра, био смотра филмова од комерцијале до истинске уметности, више и мање интригантних филмова, од мјузикла, љубавних мелодрама, историјских и ратних драма, преко хорора, биографских филмова, до фантастике, а међу њима и кандидати за Оскара.
„Посвете природи, планети, универзуму, приче о небеском рају, ванземаљцима, чудовиштима, литерарне адаптације од Мопасана до Хандкеа, путовања кроз беду и очај Латинске Америке. У најкраћем, филмови 73. Филмског фестивала у Венецији селекцијом су задовољили различите филмске апетите, али и спојили неспојиво на једном месту, попут на пример редитеља Теренса Малика, који је направио још један импресиван филмски експеримент о планети, и Тома Форда, модног дизајнера који жели по сваку цену да буде редитељ, а иза кога засигурно стоји неки ’редитељ из сенке‘“, истакла је Перовићева.
Тако је, каже она, и жири предвођен британским редитељем Семом Мендесом, додељујући награде спојио неспојиво, преценивши поједина дела попут филма „Ноћне животиње“ поменутог креатора коме је незаслужено додељен Гран при или рецимо изједначивши квалитет режије Андреја Кончаловског са Аматом Ескалантеом.
„Нажалост, извесном броју филмова није било место у трци за Златног лава. Свесна да јој је јаки Торонто озбиљна конкуренција, венецијанска Мостра заиграла је ’на сигурно‘, третирајући фестивалску конкуренцију баш као што то раде у Торонту. Фестивал је настојао да врати статус проницљиве платформе у сезони награда, поготово ако узмемо у обзир да је последњих година лансирао филмове попут ’Човека птице‘, ’Гравитације‘, али и ’Под лупом‘ који су тријумфовали на додели Оскара, па је у такмичарски програм уврстио и комерцијалне филмове попут романтичног мјузикла ’Ла Ла Ленд‘“, појаснила је Перовићева у изјави за Срну.
