На Косову и Метохији са колегом Сергејом Белоусом снимала је интервјуе и прилоге о животу Срба у јужној српској покрајини, а њена новинарска кућа, агенција „Њузфронт“, са седиштем на руском Криму, планира да објави документарни филм о ситуацији на Космету. Међутим, док су били у Ораховцу, косовска полиција их је ухапсила, наводно због нелегалног боравка. Након што су ноћ провели у притвору у Приштини изведени су пред тужиоца и изречена им је новчана казна, а онда су, како верује, захваљујући ангажовању руске дипломатије ослобођени и депортовани у централну Србију. О том драматичном искуству Сазонова је говорила у емисији „Спутњик интервју“.
Како сте ушли на Косово?
— Ушли смо из централне Србије преко административног прелаза Јариње, аутомобилом. Наравно да смо имали пасоше и да смо ушли легално у Републику Србију. На административном прелазу су проверили личну карту и возачку дозволу човеку који је возио, нас су само погледали.
Како је изгледало хапшење, где се догодило?
— Догодило се Ораховацу, у српском делу, на улици. Тамо смо било код наших пријатеља, једне породице. Отишли смо до кола да узмемо ствари, а моја торба и документи су остали у кући. Одједном нам је пришло петоро-шесторо косовских полицајаца, Албанаца, почели су да причају на енглеском са нама. Рекли су да само желе да нас идентификују. Ја нисам имала ништа, Сергеј је имао новинарску документацију, документ са сликом и именом на енглеском језику. Међутим, њима то није одговарало, тражили су пасоше. Инсистирали су да идемо њиховим аутомобилом до куће. Ипак смо дошли тамо пешице и после тога узели су наше пасоше и одвели нас у полицијску станицу у Ораховцу, а потом нас пребацили у Приштину.
Шта су вам рекли када су видели да имате пасоше и печат који сведочи да сте легално ушли на територију Србије, а колико знамо Косово је и даље део Србије?
— За њих, нажалост, печат Србије не значи ништа. Они су нам тражили визе, иако је питање како једна творевина, коју не само да Русија не признаје него није представљена у УН, може да уведе визни режим.
Да ли су вам дозволили да позовете неког кад сте дошли у полицијску станицу?
— Нису. Нису нам дозволили ни да комуницирамо ни међу собом. Кад су нас возили за Приштину, рекла сам да морам да се јавим директору да га обавестим да нећу бити сутра на вези и да морају да разумеју како то звучи ако сам нестала на Косову. Међутим, он је рекао да ће се бавити нашим случајем сутра, а сада идемо да преноћимо наводно у неком хотелу и да ће тамо бити интернет. Ујутро смо сазнали да је то притвор за илегалне имигранте. Можда су тамо и имали интернет, али нама су узели све: телефоне, лаптоп, чак и личне ствари. Тек сам ујутро могла да позовем директора Константина Клирика да га обавестим шта је било с нама. Он је рекао да већ зна и да цела Русија зна и да се нама баве. Звала сам мајку да јој кажем да је све у реду, а Сергеј је обавестио руску канцеларију у Приштини.
Како су се односили према вама косовски полицајци?
— До малтретирања није дошло. Били су коректни. Са друге стране, мислим да у томе има и заслуге руске диплоамтије.
Да се вратимо на тренутак кад су вам пришли и обратили вам се на енглеском? Ораховац је мало место. Да ли је могуће да вас је неко видео и јавио им?
— Могуће је. Мислим да су знали ко смо ми.
Мислите да су све време пратили ваше активности и можда им се није допало то што сте радили?
— Не знам од ког тренутка су косовске власти пратиле шта смо снимали и радили, да ли од уласка на Косово и Метохију, да ли откад смо објавили први снимак из Косовске Митровице, или од Штрпца и Призрена, али скоро сам сигурна да су знали ко смо ми. Дотле сам објавила неколико интервјуа и снимака везаних за живот Срба и ситуацију са православном црквом. Могли су да знају, а не знам у ком тренутку су закључили да то треба спречити.
Шта има у том материјалу? Како сте видели живот Срба и Српске православне цркве?
— Ситуација јесте тешка и што се тиче и севера и енклава. Један случај ме је посебно дирнуо. Метохија, град Исток, албански. Тамо има једна доста велика православна црква и поред ње мала кућа где живи свештеник са породицом. И то је једина српска породица и једина српска деца у том граду. Црква, са једне стране велика џамија, са друге стране канцеларија удружења ветерана УЧК, са треће стране косовска полиција која као да га брани. И ту је негде близу нека кафана одакле се стално чује гласна албанска музика, тј. улазиш у цркву и стално слушаш албанску музику. Свештеник нас је радо дочекао да макар с неким поприча на српском језику. То је једна тужна прича која, нажалост, одсликава целу ситуацију на КиМ. Снимали смо и цркву у јужном делу Косовске Митровице, где такође има врло мало Срба, такође живи свештеник са породицом. Њега брани косовска полиција, не сме да изађе у својој одећи у град, ретко му долазе верници, већина Срба се плаши да иде пешице по јужном делу КМ.
Значи, све те приче о слободи кретања која би требало да постоји и даље су само приче, у пракси то није тако?
— То је једно мало парче територије које као да брани цео свет: НАТО, УН, ОЕБС, Еулекс, али тамо се хапсе новинари, тамо се верници плаше да иду у цркву, тамо има енклава у 21. веку по националном и верском основу. А знамо шта се све прича што се тиче шверца и трговине људима на Косову.
Освануло је јутро, ви сте у притвору у Приштини, ујутро сте обавили разговор са директором. Шта вам је рекао?
— Рекао је да зна и да је већ обавестио и амбасаду у Београду и МСП и већ је било изјава из Москве да нас неће оставити. И то нам је дало моралну снагу. Кад смо били на испитивању у полицији, знали смо да нас стварно воде на разговор, да нећемо да нестанемо тамо на Косову.
А бојали сте се да би и то могло да се деси?
— Једноставно, хапсили су нас ноћу, водили негде око Приштине. Стварно је било страшно. Али ујутро кад смо знали да нам помаже Русија били смо већ сигурни да ће све добро проћи.
Како је изгледало испитивање?
— Питали су нас на почетку како смо ушли на Косово. То смо објаснили. После су већином питали шта смо снимали, где смо били.
Да ли сте стекли утисак да су вас заправо привели због тога што сте тамо снимали а не због тога што сте, како кажу, нелегално боравили на Косову?
Наравно, зато што мислим да ово није једини случај кад нису проверили документе некоме ко улази на Косово. Ако смо ми тако лако стигли, онда ваљда ово није једини случај. А само су нас ухапсили и депортовали, како ми кажемо — из Србије у Србију.
