Док разни душебрижници распредају приче о утицају Русије и њеној све присутнијој мекој моћи оличеној у тек једном медију у Србији, Американци ћуте и раде. Водећи оператер кабловске телевизије, интернета и фиксне телефоније у Србији, СББ, који је од 2013. године у рукама америчког инвестиционог фонда ККР, на 47 одсто српског тржишта које покрива додаће и четири одсто „Икомовог“. Уговор о стопостотној куповини „Икома“, додуше, треба да одобри Комисија за заштиту конкуренције, али је процедура таква да оставља довољно могућности да се моћни амерички фонд избори за свој интерес.
До скора се обично констатовало да је одговор на питање ко креира јавно мнење у Србији сложен колико и саме власничке структуре медијских кућа, које су углавном, како се то већ уобичајено каже, нетранспарентне. Према подацима Агенције за борбу против корупције то је случај у половини медија. Сада је већ јасно да је код „крупних“ играча све транспарентно.
Амерички фонд „ККР инвестмент“, на чијем челу је бивши шеф ЦИА генерал Дејвид Петреус, од октобра 2013. је само за годину и по дана под своју контролу ставио значајан део српских медија.
Американци су прво у октобру 2013. купили СББ за чак 1,2 милијарде евра. Само неколико месеци касније, у фебруару 2014. године, Петреус и његов „ККР инвестмент“ су купили 51 одсто „Гранд продукције“ преко које су ушли и на „ТВ Прву“. Цена никада није званично објављена, али су медији спекулисали да су власници „Гранда“ добили укупно 15 милиона евра.
Затим су у октобру 2014. године основали и своју ТВ Н1, која ради под окриљем америчког медијског гиганта Си-Ен-Ена.
На лето те године су купили и акције интернет портала дневног листа „Блиц“. Преузели су 49 одсто акција у швајцарској компанији „Рингијер дигитал АГ“, која преко повезаних фирми контролише и интернет портал „Блица“ у Србији.
Као што је познато, „Рингијер Аксел Спрингер“ (РАС) је једна од највећих медијских компанија у Србији, која издаје „Блиц“, „Ало“, „24 сата“, „Ауто билд“, „Блиц жену“, „Пулс“ и НИН. РАС такође има четвртину удела у штампарији „АПМ Принт“, која штампа готово све публикације те компаније.
Ако и занемаримо најновије чаршијске приче да ће ККР „прогутати“ и „Коперникус“, „Прву“ и „Дајрект медију“, и то што је сада у власништву тог фонда довољно говори о америчком утицају на српски медијски простор.
После куповине „Икома“ од стране кабловске мреже СББ, уколико то спајање буде одобрено, у рукама Американаца ће бити више од половине и тог тржишта, тако да се комотно може тврдити да јавно мнење у Србији креирају странци, тачније Американци.
И док су разни борци за слободу медија углавном указивали на контролу која се у њима врши, нападајући због тога тајкуне и власт, чињеница да ККР у овом тренутку има вероватно највећу медијску моћ у Србији није била у њиховом видокругу, упркос томе што је управо велика медијска концентрација увек била природни непријатељ слободе медија.
Од констатације да су зато ту регулаторна тела која о томе морају да воде рачуна, пре свих Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) и антимонополска комисија, слаба вајда. Најновији случај незаконитог емитовања 26 канала у режији „Телекома“ и „ЈП Емисионе технике“, у оквиру њиховог система „Антена плус“, то најбоље потврђују.
Посебан облик иностране медијске инвазије на Србију је немали број медија и невладиних организација (НВО) у Србији који примају новчану подршку из страних извора.
У последњих десет година невладине организације, поједини медији и медијске организације у Србији добиле су 35 милиона долара од 39 америчких фондација. Писања појединих медија на ту тему, са прецизним подацима ко је колико средстава добио, изазвала су бурна реаговања оних који су паре примали, иако су извор информација биле управо фондације које су донирале новац.
На крају, осим политичког, ту је и економски интерес, јер борба за медијски простор није само питање политике, већ и профита. Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић својевремено је израчунао да оглашивачи у Србији на телевизијске рекламе годишње потроше скоро 90 милиона евра.
