Пре десет година то би био велики догађај и напредак, који би обећавао светлу будућност за БиХ. Али, након више од 20 година после рата то је тако мала промоција за Босну и Херцеговину, где још увек постоји високи ниво напетости на националној основи. Донекле се тај корак може интерпретирати и као покушај подршке и давања наде БиХ.
„Да ли ће то бити довољно за процесе унутар земље и да ли ће становници БиХ тај корак ЕУ доживети као нешто позитивно, нисам сигуран“, каже Штикс.
Научни сарадник Универзитета у Единбургу сматра да је проблем Босне и Херцеговине то што се веома оштре капиталистичке реформе спроводе у земљи која је намучена ратом, а то само води даљем сиромаштву и расту национализма. Реално гледано, говори Штикс, нема наде да се ситуација заиста побољша.
„Не бих говорио о евроскептицизму у Босни у том некаквом класичном поимању те појаве, јер људи још не схватају да се ЕУ мења и да она сама више није оно што је била, па је и питање да ли ће у тој новој ЕУ бити места за БиХ“, констатује британски научник.
Ако се обрати пажња на критеријуме које земље–кандидати морају да испуне, минимум једна сфера може да изазове противречја, а то су државне функције које су повезане са етничком припадношћу.
„Осим етничких Срба, Хрвата и Бошњака, остали не могу да се кандидују. Колико је тај принцип уопште демократски?“, пита се Штикс.
Имајући у виду да је Европска унија један од покровитеља Дејтонског мировног споразума, онда се отвара питање како интегрисати државу која не испуњава ни минимум демократских критеријума и има веома сложен политички систем, заснован на том мировном споразуму.
„Питање је, такође, може ли БиХ уопште да задовољи остале веома захтевне критеријуме које ЕУ поставља пред земље–кандидате? Јасно је да Босна то не може“, закључује Штикс.
