Герит Круменерл тренутно живи у околини Лајпцига и велики је познавалац тих аутомобила. Тражи их широм Европе и, изненађујуће, често се дешава да пронађе оригинална возила у савршеном стању.
„Тих аутомобила практично нема на тржишту, а потражња за њима је прилично велика“, рекао је Круменерл за немачки лист.
Његови клијенти су бивши грађани ДДР који су у совјетско време били тинејџери и који би желели да возе исте аутомобиле као њихови очеви или стричеви, али да не морају да их стално поправљају.
Разлози за куповину тих олдтајмера су различити. За многе је то животни сан за који су спремни да плате од осам до 12 хиљада евра.
Четрдесетшестогодишњи Роналд Хот, власник „ладе самаре“ из 1988. године, рекао је за лист „Билд“ да му је тај аутомобил био дечачки сан.
„Сећам се добро тог тренутка 1988. године када сам заједно са родитељима по први пут угледао тај аутомобил. Увек смо возили половна возила, без сигурносних појасева, али.. Тог дана када сам га угледао, знао сам. То је аутомобил мојих снова! Аутомобил је веома удобан и одлично иде по сеоским путевима“, каже Хот.
Професор Кристоф Билитс (51), психијатар из Штутгарта, власник је „фијата 125“, који је произведен у Пољској 1978. године, и има веома сличну причу која га враћа у детињство.
„Када сам био дете у Лајпцигу, имали смо комшију зубара који је возио такав ауто. Често сам га гледао како њиме долази кући и дивио се елегантном изгледу. Већ дуже време сам желео да купим такав аутомобил. Тренутно поседујем два — плави и бели. Нисам могао да се одлучим који желим више“, рекао је Билитс.
