Ниђе ништа.
Овако би — да није Србије последњу деценију и по, и Русије последњих неколико година — изгледао одговор на питање шта укалупљене бирократе, морско-брдска олигархија, представници медија без језика, привредници без привреде, кратковиди интелектуалци и сви остали око и уз главаша Мила Ђукановића могу да понуде грађанима Црне Горе.
Гуслање у празно
Знају то, веома добро, и сви побројани. Зато грађанима мало-мало па продају страх. Радња која траје у континуитету је паљење сирена због великосрпске хегемоније која, ето, само што није, а они „док Срби надиру“ деценијама не мичу из фотеља. Пошто и у тако малобројној држави каква је Црна Гора једна те иста прича не може вечно да маже очи народу, а поготову због сплета геополитичких околности, од бирача отуђени властодршци продају страх и од Русије.
Да је политика човек, а у Црној Гори је то чињеница готово четврт века, и да медијске вести нису као у Северној Кореји било би сигурно наслова: „Ништа чоек“.
Међутим, учаурени експеримент од институција је непромењен, а и ближе се избори за које Ђукановић тврди да су пресудни и да говоре о томе да ли ће државу вратити десет година у прошлост или ће ићи у будућност — онда у дневнику „Побједа“ освану „побјeдоносне“ поруке како је „притисак Русије на Црну Гору ушао у бруталнију фазу“. ′Ајде, има ли живих.
Мило и његова машинерија као да заборављају да је пре десет година Русија била уз Црну Гору и да се није мешала у одлуку о независности од Србије. Или је страх од губитка власти (а можда и слободе) натерао режимску камарилу да алармирају све јер су осетили да ће можда сваки глас бити важан.
Логореична фикција где јој место није
Зато из пера књижевника Милорада Поповића обзнањују како је „репертоар руске империјалне политике према Црној Гори веома разуђен: отворену финансијску, дипломатску, пропагандну, наводно и обавештајну подршку добијају антизападне, панславистичке и великосрпске странке, Српска православна црква, антинатовске невладине организације и медији, али и такозвани независни листови и телевизије са пронатовском реториком и америчким капиталом, те утицајне НВО које имају милионске грантове од институција ЕУ и Америке“.
Надамо се да сте успели да прочитате ову силу од набрајања. Књижевници воле слова, па их зато господин Поповић не штеди јер осим Аца и Мила Ђукановића поброја да Русија финансира све у Црној Гори.
Али, не лези враже, изгледа да су Руси — пошто ситуација на терену остаје непромењена и после „улагања“ — лоше газде јер плаћају људе који не доносе резултате. Неће бити, ако је некад и била наивна, Русија то сигурно више није.
Но, све то не спречава логореичног књижевника — усталог у одбрану нације од оних који су им стварањe и очување те нације и државе вековима помагали, па и на своју штету — да фалсификује историју.
У уметничким штивима фикција је дозвољена, али у озбиљним полемикама, па чак и кад их отварају књижевници, није сврсисходно тврдити како је „ово трећи пут у последњих 160 година да Русија организује опозицију у Црној Гори, са намером да осујети већи степен државне самосталности и прозападни смер спољне политике“. Тај, наводно трећи пут, односи се на став политичара из Русије Сергеја Жељезнака о стварању уједињене опозиције у Црној Гори.
Џаба, због историје
Чак и да је овакав став потекао из званичног Кремља — а никако није нити ће — у њему нема ничег што је против државе Црне Горе. Став Железњака једнак је позивима иних западних званичника и чиновника на јачање демократије, као у Црној Гори тако и у свим држава бивше Југославије, па и предлог за уједињење опозиције није ништа до жеља за устоличење демократије.
То што је господину Поповићу и осталим чаушима режим Мила Ђукановића једнако држава Црна Гора није проблем Железњака, Русије, Србије, опозиције у Црној Гори, оног малог броја честитих новинара и интелектуалаца… Већ искључиво огромна мана еветефендија око Ђукановића. И самог Ђукановића, наравно.
Зато, господо ђетићи, ако вам је већ стало до нације, државе и слободе, понудите народу хлеб. Или му омогућите посао, па ће он сам купити и хлеб и са хлебом. У супротном, ако не на овим, народ ће прогледати на следећим изборима. А тада се неће бројати само гласови.
Русија и Србија ће се држати по страни. Па је боље да их и ви сад мање узимате у уста.
Хонорар за бесплатан савет је гратис. Због историје. Традиције. И због будућности.
