О положају Саудијске Арабије говори чињеница да је пристала да учини уступке Русији и Техерану. На неформалном састанку ОПЕК-а у Алжиру прихватила је да смањи производњу нафте за пола милиона барела, а да Техеран повећа производњу за око 50.000 барела, на 3,7 милиона барела нафте. Тако нешто се раније није могло ни замислити. Сам гест је битан, пошто највероватније од договора неће бити ништа. Ирански министар за нафту Биџан Намдар Зангане је изјавио одмах након састанка да Иран не намерава да замрзава производњу. Он је објаснио да ће ниво производње „зависити од одлуке на формалном састанку ОПЕК-а у новембру“.
Треба рећи да ни Русија није присуствовала самиту, а да је министар енергетике Александар Новак изјавио да Русији није приоритет ограничавање производње „црног злата“. Ако договор не обухвата Русију, која је овог месеца произвела рекордне количине нафте — више од 11 милиона барела дневно, и Иран, који тежи да достигне ниво производње од пре увођења санкција у износу од 4,1 милиона барела дневно, о каквом договору уопште може бити речи?
Цена нафте није економско већ стратешко питање. С тим у вези, многи аналитичари примећују да Русија и Иран усаглашавају своје кораке. Руски министар енергетике је изјавио да ће Москва разговарати са Техераном о „могућој координацији“ акција које се тичу замрзавања производње нафте. И руски председник Владимир Путин је изнео јасан став у разговору са саудијским принцем Мухамедом бин Саламаном на самиту Г20 у Кини: без Ирана, ништа од договора.
Неуспешна политика Саудијске Арабије на два фронта
За то време, Саудијска Арабија проживљава тешке дане. Нису прошле ни две године откако је на власт у последњој феудалној држави на планети дошао принц Салман бин Абдулазиз ел Сауд, а земља се нашла пред банкротом. Саудијска Арабија такорећи води рат на два фронта — прикривено у Сирији, помажући „умерену“ оружану опозицију (феномен сиријског рата: схватили смо да је легитимно да опозиција буде наоружана), и отворено у Јемену против шиитских побуњеника.
Наоружани најмодернијим америчким оружјем, Саудијци трпе велике губитке у људству и војној техници од Хута, који уз помоћ балистичких ракета из совјетског времена успевају да им утерају страх у кости. Да ствар буде још апсурднија, бивши председник Јемена Али Абдулах Салих је у интервјуу телевизији „Русија 24“ понудио Русији да, након што је извела ваздушне ударе по терористима у Сирији са иранске базе Хамдан, користи базе, аеродроме и луке у његовој земљи. Русија га је оставила без коментара. Јемен је далеко од њених граница, мада — ко зна. И Џибути је далеко од Кине, па она тамо гради своју базу.
Ријад ни у Сирији није имао среће. Још на самом почетку избијања револуције, Саудијска Арабија је стала на страну револуционарне опозиције. Након што саудијски дипломатски напори за наметање њихове позиције о Сирији нису успели, а Москва и Техеран су поставили своја правила игре, Ријад је био принуђен да разговара са Русијом. Они су били сигурни да је Русија главни кључ за решавање ситуације у Сирији, и министар иностраних послова Адел ел Џубеир је у јулу понудио руском председнику Владимиру Путину утицај на Блиском истоку, већи него што је имао Совјетски Савез, само да пусти Башара ел Асада низ воду, нагласивши да је то последња понуда — и све то преко медија.
„Ми смо спремни да предамо Русији део Блиског истока, много већи него што је имао Совјетски Савез“, рекао је Џубеир у интервјуу америчком листу „Политико“. По његовом мишљењу, Асадови дани су одбројани, због чега је препоручио Русима: „Прихватите предлог, док још можете“.
У понуди су биле многобројне инвестиције из богатих заливских земаља, „веће од кинеских“. Кремљ ову неозбиљну понуду упућену преко медија није ни коментарисао.
Економска криза
Ниске цене нафте и ратови којима се не види крај изазвали су велики дефицит буџета. Само рат у Јемену прошле године коштао је земљу 54 милијарде долара, док је дефицит буџета износио близу 100 милијарди долара. Валутне резерве које су прошле године износиле 750 милијарди долара, а ове године су пале испод 700 милијарди долара, могу се истопити у наредне четири године. Петнаест хиљада чланова краљевске породице Сауд осигурава народну подршку уз помоћ огромних расхода на социјална давања. Саудијски грађани немају радне навике. Од 30 милиона људи само 5,5 милиона је запослено, од чега три милиона у јавним установама. Саудијска Влада је била принуђена на врло рестриктивне мере — смањила је плате својим члановима за 20 одсто и укинула бонусе за државне службенике. Мали приватни сектор више воли да запошљава странце. Најтеже је погођена радна снага из Азије којој месецима касне плате.
Тежак период је пред великим произвођачима нафте. Планета ризикује да буде потопљена „црним златом“. Сва светска складишта нафте су препуњена, залихе прелазе три милијарде барела нафте. Према најцрњим проценама, ускоро би цена овог енергента могла да падне и на 20 долара. За сада, Русија и Иран себи могу да дозволе калкулације, јер Иран никад није зависио од прихода од продаје нафте, а Русија се убрзано скида са „нафтне игле“, док Саудијска Арабија изгледа прилично изгубљено.
