До средине осамдесетих година прошлог века број зависника од наркотика у СССР-у је био прилично мали. Касније, током „Перестројке“, у периоду од 1984. године до 1990. године, број наркомана, регистрованих од стране Министарства здравља, буквално се удвостручио. Тада се углавном дрогирала омладина која је тако желела да опонаша своје вршњаке и трендове који су тада долазили са Запада.
Током више од 10 година колико је НАТО присутан у Авганистану, Русија је, као транзитна држава, постала „колатерална штета“ и велики конзумент авганистанског хероина. То је један од кључних фактора смртности међу младима, што је један од разлога зашто се у Русији посвећује велика пажња борби против наркоманије.
Одлучни кораци у борби против наркоманијe
Борба против наркоманије, али и шверца опојних средстава, превентива употребе наркотика и рехабилитација су задаци који се спроводе на државном нивоу у Русији, због незавидне статистике која се данас бележи.
Од времена СССР-а до данас, број зависника се повећао 20 пута. Данас о зависницима брину не само лекари нарколози, већ и многи други специјалисти попут психолога, социолога, психотерапеута.
Нарколог Игор Никифоров, доктор медицинских наука, шеф катедре за наркологију и психотерапију Института за додатно образовање у оквиру Федералне медицинско-биолошке агенције Русије, каже да без обзира која се конкретно терапија у лечењу наркоманије примењује, увек се своди практично на исти поступак.
„Дакле, зависник долази у стационар, било државни, било приватни, и започиње лечење. На почетку лечења наркоман прима лекове за детоксикацију организма. Након што зависник превазиђе апстинентски синдром, лечење се наставља употребом медикамената помоћу којих се постиже превазилажење постапстинентског синдрома. У ту сврху користе се, на пример, антидепресиви, лекови за смирење, лекови који помажу општем јачању организма, витамини“, објашњава он.
Никифоров додаје да након што зависник превазиђе и постапстинентски синдром, у оквиру стационара се даље спроводе медикаментозне терапије, уз радну терапију.
Како каже, у стационару се обично остаје 20-ак дана, а потом се лечење наставља у рехабилитационом центру.
у Русији, према његовим речима, постоје рехабилитациони центри који су под патронатом Руске православне цркве, али и они који којима руководе муслиманске организације.
Кодирање као револуционарна метода?
Данас се у Русији развија и велики број алтернативних метода лечења. Не може да се тврди да те методе универзално помажу свима, али многи зависници ипак признају да су им стручне и посебно осмишљене масаже, као и акупунктура веома помогле.
Пре неколико деценија у СССР-у је лекар-нарколог Александар Довженко учинио готово немогуће: осмислио је методу „кодирање“, брзо психотерапеутско лечење оболелих од разних видова болести зависности, алкохолизма, пушења и наркоманије. Ефикасност кодирања по методи нарколога Довженка је била успешна у 93 одсто случајева што су доказала клиничка испитивања. Кодирање се базира на деловању посебних супстанци, које саме по себи немају токсично дејство на организам, уколико пацијент не настави са својим штетним навикама.
Применом психо-фармаколошке терапије кодирања делује се на психу пацијента, али и на биохемијске процесе у организму, јер се приликом кодирања убризгавају супстанце које имају задатак да блокирају потребу за уношењем наркотика или да неутралишу задовољство које наркоман осећа при конзумацији дроге.
Доктор Никифоров за Спутњик објашњава суштину те методе:
„У основи методе кодирања лежи управо психотерапија односно реч лекара, начин на који он може да убеди пацијента. Ипак, ово се „убеђивање“ врши уз лекове, пацијенту се убризгава коктел одређених супстанци, за које лекари тврде да ће смањити жељу за поновним узимањем наркотика.“
Са друге стране, како каже, лекар наглашава пацијенту да ће ако „не дај Боже“ опет почне да користи дрогу, последице бити болне и врло озбиљне по здравље, али и живот.
Дакле, ако пацијент не успе у намери да се излечи и после кодирања настави са дрогирањем, препарати примењени за кодирање се активирају. Тада долази до успоравања процеса неутрализације штетних ефеката наркотичких токсина у организму. Ниво токсина поново расте и то изазива тровање пацијента са бројним болним пропратним ефектима.
Ипак, наш саговорник додаје и да за пацијенте који се лече од наркоманије та метода није толико ефикасна, као код лечења алкохолизма, где је заиста показала одличне резултате.
Најважнија је, и даље, јака жеља зависника да се реши своје погубне болести. Само у том случају, такав приступ и примена те методе може бити ефикасна.
Постоје одређени терапеути који тврде да само путем разговора односно одређених видова психотерапије могу помоћи својим пацијентима да се реше те страшне болести. Ипак, наш саговорник, доктор Никифоров веома је скептичан:
„Лечење пацијената–наркомана уз употребу само различитих видова психотерапије, а у том смислу само путем разговора, по правилу не доноси резултате, јер се овде ради о зависности од хемијских супстанци. Без употребе конкретних лекова, односно ’противотрова‘, лечење не може бити успешно.“
Принудно лечење, да или не?
Пре пар година избио је скандал када се сазнало да је у околини Јекатеринбурга у једној приватној кући иза дебелих металних врата заправо био религиозни центар за принудно лечење од наркоманије. Иза решетака на прозорима те куће били су смештени невољници, које су претходно буквално киднаповали радници тог центра и одузимали им документа, па их држали заточене „ради њиховог добра“.
Уз помоћ религиозне литературе и различитих предавања радници центра су покушавали да излече наркомане.
Тај религиозни центар је распуштен, а цео случај је био предат истражним органима, али и ФСБ-у, пошто се испоставило да зависницима у том центру нису указивали терапију неопходним лековима, како то предвиђају стандарди Министарства здравља РФ, па је тако једна несрећна жена и умрла.
У Русији није постојао закон који би регулисао принудно лечење наркомана. Међутим, 2013. године су унете одређене измене у Кривични закон, као и Закон о кривичном поступку. Управо те измене дају право судији да на принудну терапију и рехабилитацију пошаље оне наркомане који су нарушили закон. Наш саговорник каже да гаји велике сумње у ефикасност принудног лечења и додаје:
„Ако човек не жели да се ’растане‘ од зависности, ту помоћи нема. Све док траје принудно лечење, он ће се можда и уздржавати од узимања наркотика, али чим се лечење уз принуду заврши, пацијент ће се свакако вратити свом погубном задовољству. Зато не верујем у ефикасност таквог вида лечења.“
Правници и лекари ипак наглашавају да се под принудним лечењем подразумевају само они случајеви када зависник нема никаквог избора, већ се упућује у надлежну установу на одвикавање. Измене у руском законодавству ипак остављају наркоману избор или да одслужи предвиђену казну или да оде на терапију, односно одвикавање. Другим речима, ако је наркоман обавезан да се лечи, али одбија или тајно примењује забрањене супстанце, лечење се онда прописује путем суда. Тек тада се може сматрати да спроводи принудно лечење.
Помаже ли терапија лековитим биљем?
У данашње време развоја цивилизације и општег научно технолошког прогреса, народни рецепти су добили секундарни значај, али се ипак користе и популарни су, с обзиром на ефикасност и приступачност. Наравно, народни рецепти и алтернативне методе не наносе штету организму, за разлику од хемијских супстанци.
Имајући у виду да стандардно лечење на клиникама не даје увек задовољавајуће резултате, многи се питају да ли је лечење наркоманије могуће народним средствима. Овде се мора максимално озбиљно и одговорно приступити и сагледати стање зависника. Ако наркоман није користио тешке дроге и ако су епизоде узимања биле спорадичне, а што је најважније, уколико сам зависник заиста жели да се излечи, онда су природна средства могуће решење тог проблема.
Постоји много биљака које помажу зависнику да се ослободи жеље за дрогом, а то су најпре кантарион, нана, коријандер, кора храста, шипак и хајдучка трава. Биљка златица, здравац, листови мале млечике, али и хмељ помажу код чишћења крви од штетних отрова. Од свих наведених биљки требало би правити чај и затим уносити течност у себе.
Како би се ојачао имунитет, који је код наркомана обично значајно нарушен, могу се користити мајчина душица, кантарион, жалфија, камилица и кокотац.
