Обраћајући се католичким верницима протеклог викенда, током посете Грузији, папа Фрања се осврнуо и на „преобраћање“ православних хришћана у католике.
Католици не смеју да покушавају да преобрате православце, поручио је папа, и позвао да се историјске поделе у хришћанству „залече стрпљењем, поверењем и дијалогом“. Истакао је да је покушај насилног врбовања верника „велики грех против екуменизма“, а свештеницима је поручио да не покушавају да православце преобрате, јер су то „браћа и сестре католика“.
На то је одмах реаговао први потпредседник Владе и министар спољних послова Србије Ивица Дачић — оценио је да је ова изјава до сада највећа ограда Ватикана, али и осуда поступака хрватског кардинала Алојзија Степинца који је током Другог светског рата формирао Одбор за покрштавање Срба.
Међутим, професор Богословског факултета Раде Кисић сматра да поређење које је направио министар Дачић тешко може да се озбиљно узме у обзир, јер је канонизација Степинца тема коју је тешко поредити са животом цркве у Грузији.
„Став који је папа изрекао — да осуђује сваки прозелитизам — јесте нешто што католичка црква већ дуго говори. Он је то рекао јер је у прошлости било ’искушења‘ на том нивоу између Римокатоличке и православне цркве у Грузији, тако да то, у суштини, нема никакве везе са Степинцем. Може да се повуче нека аналогија, али прилично слободна“, каже Кисић.
Он сматра да не треба доносити преурањене закључке, већ сачекати оцену мешовите католичко-православне комисије, за чије формирање каже да је сјајан потез. Канонизација је унутрашња ствар католичке цркве, а папа ју је учинио предметом екуменског дијалога, што у суштини није нешто што цркве често раде, каже Кисић.
„Велика је ствар то што је комисија покренута, али оно што остаје нејасно је колики је њен мандат. Ако је истина оно што често чујемо у хрватским медијима, а што је једном приликом рекао и портпарол Ватикана — да потенцијалне одлуке те комисије уопште неће утицати на процес канонизације — онда се поставља питање — у чему је смисао комисије? Да ли је сазвана само да се они посаветују о том питању? У сваком случају, дијалог има смисла и сам за себе“, оцењује Кисић.
И историчар Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, сматра да је поређење ситуације са покрштавањем православних у Грузији с оним што се дешавало на простору Независне Државе Хрватске веома грубо, али да из тога ипак може да се извуче одређена аналогија — посебно зато што је, каже Раковић, папа на Куби с руским патријархом потписао документ у којем се осуђује и сматра недопустивим превођење православних верника у римокатоличанство.
„Уколико следи своје ставове и потписе, папа нема простор да потпише канонизацију Степинца — јер и сам осуђује такве гестове, као што је насилно превођење у римокатоличку веру. С моралне тачке гледишта, која је врло важна, можемо извући аналогију из онога што је папа потписао на Куби и из овога што је сада рекао у Грузији. Ако је то та порука, онда, понављам, папа заправо нема морално право да потпише документ о канонизацији Степинца“, каже Раковић за Спутњик.
Наш саговорник додаје и да је папа у више наврата ову чињеницу ставио до знања јавности. „Није то учинио никада потпуно отворено, али је то урадио кроз бројне сусрете у црквеној, али и државној дипломатији“, каже Раковић.
У осврту на наводе појединих аналитичара да би Степинац могао да буде проглашен светитељем зато што је управо покрштавањем спасавао Србе од смрти у доба НДХ, наш саговорник оцењује да је тако нешто немогуће, јер би то било изругивање жртвама.
