Андрићев венац. Јун 2017. Кабинет председника Србије. Томислав Николић стиска руку Вуку Јеремићу. „Берићетно“, каже Николић. „Хвала, председниче“, одговара Јеремић. „Ти си сад председник, чувај нам Србију“, констатује Николић и оставља Јеремића пред ТВ камерама.
Такав сценарио није чињеница. Није то ни прогноза. Међутим, свакако јесте нешто на шта су политички хроничари у Србији типовали кад су чули да Вук Јеремић није изабран за генералног секретара Уједињених нација. „Кандидоваће се за председника Србије. Па то је он“, прокоментарисали су.
Бити први, али где?
„То је он“, значило је да је Вук Јеремић амбициозан човек. Што је неспорно. Неспорно је и да је максимално посвећен политици. Многи ће устврдити да му мозак бинарно ради, дакле да је увек у калкулацијама. И увек су те рачунице ка степеници изнад.
Бити не други у свету, већ бити замало „шеф“ света је огроман капитал, који би требало додатно да донесе капитал. Било ко други, а камоли Јеремић каквог описасмо, толику би присутност и контакте пробао да додатно повећа.
Како? Шта може да ради човек који је, па готово везаних руку и ногу, прошао толике кругове у Уједињеним нацијама? При томе је све то урадио без подршке Америке. Да ли је његова будућност бизнис, лоби, политика?
Шта ће, дакле, урадити? Сигурно неће ићи у пензију. Неће отићи ни у професоре који стварају неке нове лидере и повремено објављују радове у медијима. Нема ту много филозофије, Јеремић пуца на моћ. Њега не занима ишта друго осим моћи. Не интересују га функције где неће моћи да стварно управља, да нешто мења, да доноси одлуке. Он не пристаје на мало.
Ако све то знамо, можемо рећи да би Вук Јеремић волео описани развој догађаја са почетка текста. Иако знамо да жели, да ли то значи да ће у председничку трку ући? Не. Не значи.
Првобитна акумулација потентности
Читава његова досадашња каријера показује да је Јеремић човек који напада проблем. Пре тога да тај проблем дефинише, оивичи га.
Све време, на било којем положају да се налазио био је физичар — дакле, реалан; политиколог међународних односа — дакле, интелигентни преговарач; али и сличан ветру — дакле, неко ко се не може везати.
То последње, да не пристаје да буде други може да буде проблем. Њему лично, првенствено, јер не ваља кад човек помисли да је много битан. Ако је и помислио да је много битан.
Јеремић није Гутереш. Гутереш је човек мирног темперамента чији је професионални пут био миран. Лукаво је градио каријеру корак по корак. Јеремић није мирно почео, није мирно наставио, па нема назад. Дакле, он сад мора да нађе смисао којим ће своју амбицију да одржи у животу.
Оно што је сасвим сигурно јесте да има план. И да већ зна шта ће радити, тачније да је израчунао шта ће радити. Као што је знао да ће бити председавајући генералне скупштине Уједињених нација. И као што је већ тада знао да ће се кандидовати за место првог човека УН.
Да ли му је врх Србије мера?
Можда је, из перспективе лаика, Јеремић узео велики залогај улазећи у трку за генсека УН. Али, ако направиш ЦИРСД, па си нон-стоп у контакту са еминентним личностима међународне политике, осетиш пулс. Онда знаш како да „затвориш“ неку земљу. Кроз коју личност.
Пипао је он ту доста. Пробни балон је била тема одрживог развоја. Ко ће да се налепи на њу. И направио је од тога причу која се примила.
Покупио је велики број дипломата, активних и пасивних, и фактички направио свој лоби механизам. Сад тај капитал не може да баци.
Ако се одлучи за политику у Србији, Јеремић неће ући ни у једну постојећу странку. Прво, није му својствено да се нуди. Друго, још важније, ниједна партија га неће довести на место председника те партије, а остале позиције га не занимају. Остаје му могућност или да направи своју партију или да га, као нестраначког кандидата, подрже неке партије. Питање је процене хоће ли опозиционе партије на то пристати и шта ће оне тиме добити.
Највероватнији сценарио јесте да ће Јеремић, ако се одлучи на корак трчања трке где је циљ Андрићев венац, трчати у сопственој режији. Но, главно питање јесте хоће ли он ту трку моћи да трчи без инфраструктуре које нема. Без отворене подршке медија. И највероватније без новца који нема.
Једна од варијанти може да буде да свесно иде и на опцију да изгуби председничку трку, али да остари добар резултат и да потом направи партију која ће на првим парламентарним изборима имати завидан број посланика. То је онда капитал, он ствара нови капитал, који опет рађа нови капитал. Политички капитал, подразумева се.
Зашто онда није одмах решио да се политички ангажује у Србији? Зашто јe морао у УН? Зато што је мислио да још није време за Србију. Карте су биле подељене, а да открива своје било је рано.
Човек који доноси вредност
Сигурно постоје они који би се, због очито пристојног новца који је уложен у трку за УН, запитали да ли је тај новац бачен. Међутим, у том свету велике и високе политике није изгубљено оно што је уложено, већ је изгубљено оно што би се функцијом добило.
Није то, дакле, био трошак, већ инвестиција, која се замало исплатила. И која може да чека. Не квари се.
Човек као Јеремић је драгоцен. Није успео да се прогура на прво место у свету, али то не значи да неће успети на неком другом терену, локалитету, меридијану. Напросто он има снагу да покрене нешто. И у Србији. И напољу.