Пре свега, они никако не штите САД од директног напада, каже Глејзер. „Постављање 80 хиљада војника на 350 објеката у Европи нема директне везе са физичком безбедности Американаца“, наводи пример аналитичар. Истовремено, он истиче да су Сједињене Америчке Државе и тако добро заштићене са два океана и нуклеарним арсеналом.
Као друго, наводни „ефекат застрашивања“ војним базама је прецењен. Штавише, ефекат може да буде супротан: на пример, ширење НАТО-а на Исток озбиљно је забринуло Москву и убрзо нарушило стабилност у региону.
Треће, Глејзер сматра да војне базе не спречавају увек ширење нуклеарног оружја. На тај начин, можда би могла да се спречи појава нуклеарног арсенала у Јапану и Јужној Кореји. Али те исте мере могле би и да испровоцирају суседне земље, као што је Северна Кореја на сопствени развој.
Четврто, базе би могле да изазову незадовољство локалног становништва: у јуну 2016. на Окинави је против америчких трупа протестовало 65 хиљада људи.
Пето, присуство база у неким земљама може да доведе до тога да Вашингтон буде приморан да одржи свој „диктаторски режим“. То се догодило, на пример, у случају Бахреина, где се налази главна база америчке Пете флоте, пише овај аналитичар.
Шесто, САД би могле да ступе у непотребан рат због својих војних објеката. На пример, у случају сукоба у Јужном кинеском мору, Вашингтон ће морати да интервенише како би испунио безбедносне гаранције дате Тајвану, Јапану и Филипинима.
И на крају, седмо, америчке војне базе већ су технички застареле. Сада, захваљујући новим технологијама трупе могу брзо да се распоређују на велике раздаљине, тако да могу да се разместе и самим Сједињеним Америчким Државама, сматра аутор.
„Не би требало да прибегавамо војној интервенцији широм света уколико не постоји непосредна опасност за безбедност САД“, истиче Глејзер.
