Уколико Влада Србије питање „Трепче“ реши да стави пред Савет безбедности Уједињених нација, позивајући се на важећу Резолуцију 1244 везану за Косово, највећа корист од свега тога би била чињеница да се неко сетио да Резолуција 1244 још — постоји, каже за Спутњик Душан Челић, бивши члан београдског експертског тима за преговоре са Приштином.
Он је убеђен да је измештањем питања Косова из УН у Европску унију био погрешан потез и да је сада питање како и на који начин би се СБ УН понео према нашем захтеву. Међутим, верује да би покретање питања Трепче у СБ УН ипак имало позитивног ефекта, ако ништа друго, а оно због чињенице да би бар дошло до покушаја да се принципи Резолуције 1244 реафирмишу.
„Прво, треба да видимо у каквој ће форми бити тај захтев Србије ка СБ УН, ако до њега дође. Сви знамо да сталне чланице СБ УН имају право вета, и питање је да ли ће моћи да се донесе било какав акт који би имао обавезујућу снагу у вези са Трепчом. Може се пре десити да дође до неког председничког саопштења, које само по себи није обавезујући акт. Међутим, чак и ако би се ишло на то, за мене би то био позитиван корак у смислу реафирмације Резолуције 1244. Бојим се, ипак, да ће отпор великих сила са Запада бити огроман и да оне неће дозволити да се преговори врате на колосек Резолуције 1244. Без обзира на то, Србији не преостаје ништа друго него да на томе инсистира“, наводи Челић.
Он подсећа да Резолуција 1244 подразумева поштовање суверенитета и интегритета Србије, као следбенице СРЈ, на Косову и Метохији.
„Ако се тај принцип поштује, онда власти Приштине просто узурпирају имовину Србије — Трепчу — јер имовина је нешто што је Србија поверила Унмику на управљање у духу Резолуције 1244. Унмик није дирао право својине, али је управљао том својином Србије током свог мандата“, подсећа наш саговорник, напомињући да поштовање принципа суверенитета Србије подразумева и поштовање њених својинских права.
Пут закону о Трепчи, који је косовска скупштина усвојила, а по коме овај комбинат прелази у власништво тзв. државе Косово, утабао је управо шеф Унмика Бернар Кушнер 2000. године, под изговором да „као лекар не може више да дозволи загађивање животне средине и тровање становништва оловом“. Он је на волшебан начин пренео ингеренције Србије поверене Унмику на косовске институције. Од тада, Трепча фактички функционише као два предузећа — једно на југу Косовске Митровице, под Албанцима, и друго, мање, на северу истог града, под управом Срба. Тада је регистровао и нови привредни субјекат „Трепча под администрацијом Унмика“, у чије име се обавља највећи део активности „Трепче“ на Космету. Унмик је 2002. године право управљања доделио агенцији КТА (Kosovo Trust Agency), а затим се Косовска агенција за приватизацију ПАК (Privatization Agency of Kosovo), коју је формирала 2008. године Скупштина Косова, самопрогласила надлежном и за „Трепчу“. Такође, 2009. године, без знања и сагласности руководства „Трепче“ (севера) и Унмика, ова агенција је код Агенције за привредне регистре (АПР) КиМ пререгистровала постојећу компанију „Trepca Enterprise under KTA Administration“ (коју је регистровао Унмик) у „Trepca Enterprise under PAK Administration“, са адресом јужног дела „Трепче“ као седиштем фирме (Јужна Косовска Митровица). Косовска приватизациона агенција се крајем 2011. године самопрогласила за „администратора“ „Трепче“ на Косову и Метохији. Ова агенција је маја 2011. године донела уредбу којом је забранила продају свих производа „Трепче“, због неприхватања њихове надлежности од стране руководства Комбината „Трепча“ из Звечана.
Дакле, ако се све ово сагледа, питање које треба поставити јесте да ли је Бернард Кушнер поступио легално кад је „Трепчу“ предао у руке Албанцима? Одговор на ово питање треба потражити у списима Унмика, али и УН, јер је ова организација била његов шеф. Међутим, не треба заборавити ни следеће: годину дана пре него што је Косово (2008. године) одлучило да прогласи независност, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија припремиле су „креативно тумачење“ Резолуције СБ УН 1244 по ком ова резолуција није препрека и не искључује могућност да Косово прогласи независност.
О томе је врло гласно говорио тадашњи главни правни саветник Стејт департмента Џон Белинџер, који је све упаковао у фразу да „Америка само тражи мирно и ефикасно решење међународних сукоба, због чега статус Космета мора одмах да се реши“.
Тако је и било. Ахтисаријев план, на који се ослања косовска независност, прихваћен је од стране Америке, али не и од стране УН, организације која је Ахтисарија и именовала за главног преговарача Приштине и Београда. На основу тог плана, Приштина је донела декларацију о независности (по узору на америчку), а на основу ње и Устав Косова. Занимљиво, али и Ахтисаријев план и декларација и Устав Косова признају Резолуцију 1244 као — важећи акт. Тадашњи изасланик Вашингтона за статус Косова Френк Визнер устврдио је чак и да Резолуција 1244, која је „обавезујући документ“, треба да остане на снази, али и да Вашингтон и његови савезници треба да признају независност јужне српске покрајине.
Али ово није једина контрадикторност. Иако су се сви сложили да је Резолуцији 1244 важећа, Ахтисаријев план предвидео је да сва непокретна имовина припада Косову.
Дакле, ако Приштина и сви остали и даље уважавају Резолуцију 1244, да ли је у случају Трепче јача Резолуција или одлука Владе Косова? На ово питање политиколог са Косова Стефан Филиповић каже следеће:
„Апсолутно сам сигуран да Владу у Приштини не занима шта пише у Резолуцији 1244, а што се тиче Ахтисаријевог плана, он је престао да буде политички релевантан оног момента када је ’независност‘ престала да буде — надгледана“.
У сваком случају, уколико би се питање Трепче нашло у СБ УН, Србија би врло лако могла да постави питање потпуне примене Резолуције 1244 у свим њеним аспектима. Остаје да се види хоће ли смоћи снаге да то и учини.
