Француски председник Франсоа Оланд одлучио је да лупи шаком о сто, пресавије табак и тужи Русију Међународном кривичном суду због наводних ратних злочина у Алепу.
Оланд је у интервјуу у којем је најавио такву могућност пренебрегнуо, међутим, да говори о француској одговорности, не само за ситуацију у Сирији, већ на целом Блиском истоку.
Француска је, да подсетимо, била предводник војне операције која је пресудно утицала на рушење власти Муамера Гадафија у Либији током „арапског пролећа“ 2011. године. Пренебрегавање ратних злочина карактеристично је за Француску. Та држава никада није признала да је вршила злочине у 20. веку. А било их је.
Од метода које је француска војска користила педесетих година у Вијетнаму диже се коса на глави. Нешто касније у Алжиру покушала је да изврши геноцид над становништвом које је тражило независност. За злочине које су француски војници чинили по алжирским градовима и селима никада нико није одговарао, иако је међу жртвама најмање било бораца за независност, а много више стараца, жена и деце.
Сада се на француском тапету због Алепа налази Русија. Злонамерник би рекао да је понашање Француске изазвано увређеношћу јер је Русија ставила вето на француску резолуцију о Сирији у СБ УН. Ситуација је, међутим, мало сложенија.
Према речима Јована Ковачића, директора тинк–тенк организације „Ист вест бриџ“, нови начини размишљања о демократији прете да свету дођу главе. Француску намеру да Русију оптужи за ратне злочине у Сирији Ковачић тумачи приближавањем избора у Француској.
„Оланд хоће да се покаже као чврст и јак момак, а има преча посла, да среди ситуацију у Француској, него да размишља о нечему што није његов терен. Бојим се да је то, са једне стране, додатно затезање односа, за шта не знам колико и самој Француској одговара. Са друге стране, то је даља девалвација већ увелико девалвираног Међународног кривичног суда. Мислим да о томе није ни вредно размишљати, а ако бисмо размишљали, Француску сваки Либијац, чије су садашњост и будућност уништене, може да тужи за бомбардовање и девастирање Либије“, објашњава Ковачић.
И аналитичар Цвијетин Миливојевић подсећа да је Француска директно одговорна за ратне злочине у Либији.
„То је једна потпуно трагикомична ситуација. Шта би било када би Русија узвратила да се Француској суди за ратни злочин у Либији, за грозоморно убиство, линчовање и силовање легалног и легитимног либијског председника. Ово само показује колико свет иде у нешто што се зове тотални апсурд“, каже Миливојевић.
Од почетка грађанског рата у Сирији Алеп је био његова најкрвавија епизода. Милиони становника највећег сиријског града нашли су се као таоци и живи штит терориста. Њихови злочини нису били у центру пажње западне јавности, иако борбе у Алепу трају већ скоро четири године.
У центар пажње западне јавности Алеп улази у тренутку када су сиријске владине снаге, помогнуте Русијом, на прагу да ослободе град од терориста. Треба подсетити да је Русија та која надгледа безбедно достављање хуманитарне помоћи и да сваки заинтересовани грађанин, преко сателита, захваљујући Русији, може у реалном времену да прати ситуацију у Алепу.
„Проблем са Алепом је настао када је Русија почела да се меша у причу у Сирији и када су владине снаге почеле да напредују. Екстремисти који су у Алепу убијали људе, и то на врло имагинативне начине, никоме нису сметали“, каже Ковачић.
Како објаснити последње француске потезе? Прво су предложили резолуцију за коју је било јасно да је за Русију неприхватљива и пре него што ће стићи на разматрање у Савет безбедности, затим је Франсоа Оланд отворено саботирао посету Владимира Путина Француској.
Објашњење можда лежи у одговору који је у интервјуу Спутњику дао прослављени француски историчар Жан Пол Блед. На питање како објашњава узроке захлађивања односа између Француске и Русије, држава које су кроз историју биле савезнице и у рату и у миру, Блед је одговорио да се Француска неколико година уназад удаљила од смерница и упутстава које јој је оставио генерал Де Гол.
Де Голово политичко наслеђе, чија је основа било дистанцирање од САД, потпуно је затрто за време Жака Ширака, Николе Саркозија и Франсоа Оланда. Ширакова одлука да се придружи НАТО агресији против СРЈ била је увод у оно што ће Саркози урадити — вратити Француску у војно крило НАТО-а.
Оланд је отишао још даље од својих претходника и Француска, некадашња велика сила, земља која је културом, политичком традицијом и историјом пленила машту милиона, данас је сведена на земљу која се са Великом Британијом утркује у задобијање америчке наклоности. Једино се тиме могу објаснити последњи потези француског председника.
