У превеликој бури која се у Србији са правом дигла поводом отимања „Трепче“, остало је замагљено питање правог мотива владе и скупштине Косова за такву одлуку, као и питање: зашто баш сада?
Ако оставимо по страни политичке одговоре на горе постављена питања, који се крећу у распону од „може им се“, до „то смо потписали у Бриселу“, и ако мало загребемо политичку површину приче, која се мање–више неупућеној јавности сервира по моделу теорија завере, поставља се кључно, економско питање: ко добија?
А влада и скупштина Косова, као и „држава“ сигурно нису добитници у било којој економској игри, што показују сви параметри од стицања „независности“. О степену колонијализма тзв. државе Косово, узалудно је трошити речи.
Прво (ако не и једино) правило англосаксонског истраживачког новинарства гласи: следи траг новца.
Тешко да би и Елиот Нес и његови „Несаломиви“ могли успешно да прате траг новца у колонији у којој имамо, малтене, институционалну анархију, међутим, у 21. веку не мора човек бити финансијски форензичар да би схватио „ко добија, шта и колико“. Чак и просечном лаику, ако сабере два и два, биће јасно ко и колико добија.
Подсећамо, пре нешто мање од месец дана, медији из јужне српске покрајине јавили су да је Влада Косова дала дозволу компанији Веслија Кларка „Енвидити“ за лиценцу за ископавање лигнита (слабокалоричног угља) за производњу течног горива и гаса на целом Косову и Метохији.
У најкраћем, бивши командант НАТО-а, који је 1999. године бомбардовао Србију због „хуманитарне катастрофе“ на Косову, од владе Косова добио је на тацни монопол за експлоатацију главног ресурса, али је „запело“ зато што комисија за економски развој у скупштини Косова није одобрила тај колонијални поклон заслужном колонизатору.
Ако оставимо по страни игранке на самом Косову и чињеницу да је Кларкова фирма годинама чекала и још увек није дочекала дозволу за ископавање лигнита, па чак и ако претпоставимо да „Енвидити“ никад неће добити ту дозволу, поставља се питање компензације.
Оно што је општепознато, а о чему се много не прича и не пише ни у Србији, ни у региону, неки од главних креатора НАТО-а иживљавања над Србијом и Црном Гором по повлачењу из политике, посветили су се бизнису и то управо на Косову.
Државна секретарка САД из 1999. године Медлин Олбрајт преко своје компаније АЦМ била је заинтересована за куповину Поште и телекомуникација“ (ПТК), које у свом систему „баштине“ инфраструктуру „Телекома Србије“, али је због притиска јавности одустала од куповине. Олбрајтова је, међутим, нашла начин како да заради на Косову.
Њене послове, то јест, послове њене фирме на Косову води брат Хашима Тачија — Гануп Тачи. Он са капиталом Олбрајтове под капом „турско-америчког“ конзорцијума улаже у инфраструктуру, а највише у изградњу путева. На челу тог конзорцијума се налази Американац Џон Кови, бивши заменик шефа Унмика на Косову. Тај конзорцијум, делом преко фирме Тачијевог брата, обрће средства и у енергетици, односно, продаји струје.
Као што се из претходног види, тандем Медлин Олбрајт–Весли Кларк заинтересован је за енергетику и телекомуникације, управо две области у којима је „запело“ у преговорима Београда и Приштине. У конкретном случају, проблем тандема није у томе што је „запело“ на релацији Београд–Приштина, већ што су њихови послови „запели“ у институцијама тзв. државе Косово.
О цени „независности“ Косова смо већ писали, као и о пословима који су „угледни“ западни политичари добили због свог ангажмана.
Оно што је сад важно, то је правило да се, када у било којем бизнис односу једна страна не испуни своје обавезе, поставља питање компензације. А „Трепча“ изгледа као идеална компензација за пропале послове наведеног тандема.
