Средства јавног информисања која баратају информацијама, трансформишу их и дозирају, данас су главни инструмент политичког утицаја у савременом друштву. Могућност медија да буду ефикасно средство у формирању друштвене климе максимално користе људи који покушавају да реше проблем постизања својих политичких, економских, националних, верских, социјалних и других циљева тиме што ће утицати на групе и слојеве грађана.
То, наравно, схватају и терористи који користе сваку могућност, и директно или индиректно нуде медијима пропаганду која се продаје под маском новости. Они често својим понашањем „терају“ медије да им омогуће приступ становништву, без чега тероризам не би могао да постигне своје циљеве. „Терати“ заправо значи учинити све да постанеш интересантан средствима јавног информисања. Они су „режисери“ који праве спектакле, али за разлику од позоришта, овде је права крв и прави убијени људи. Такви призори обавезно доспевају у медије.
Терористи користе интернет за психолошке акције против држава-противника. Приказују страшне снимке погубљења талаца и заробљеника (често варварским одрубљивањем главе) и војника убијених на бојном пољу или њихових аутомобила дигнутих у ваздух уз помоћ мина или бомбаша-самоубица. Ти извештаји и фотографије имају задатак да деморалишу и уплаше противника, или да пробуде осећај кривице, сумње и унутрашње противречности, доводећи притом у опасност владе разних земаља и њихове грађане. „Свеједно нам је кога убијамо“, поручују они „Сви сте немоћни“. Њихова снага је у страху који шире.
Зашто медији то преносе, пристајући на улогу посредника или чак саучесника? Зато што су такве вести привлачне за друштво, повећавају број читалаца или гледалаца, а самим тим и профит компанија. Нажалост, логика је таква да је лоша вест најбоља и да што је горе — то боље.
Сазнати више, објавити пре других, правила су која су често директна подршка терористима. Њима је веома потребна реклама и они чине све да би је и добили. Медији то преносе, јер што је догађај страшнији, то је више гледалаца или слушалаца.
Сећам се терористичког акта на Дубровки. Терористи су узели за таоце све гледаоце представе „Норд Ост“. Специјалне службе су опколиле позориште, сви медији су пратили догађаје са лица места, емитовали из часа у час. И ја видим човека који се пење на кров позоришта, а репортер каже: специјалне службе покушавају да уђу у позориште са крова, тамо постоји такав и такав пролаз… Акција је осујећена.
Статистика показује да је напад на САД 11. септембра 2001. гледало милијарду људи. Још више — погубљење Садама Хусеина. Ако је циљ био да се народ уплаши, он је постигнут. Уз помоћ медија народ је схватио колико је незаштићен и немоћан.
У разним демократским земаљама терористи имају своје сајтове, новине, чак и телевизију. Парадоксално је, али у демократским земљама где су медији слободни, такво понашање је готово немогуће спречити — народ има право да зна!
Али и без таквих екстремних случајева, интернет је средство за ширење екстремних идеја. Постао је форум за групе и појединце на ком они шире своје позиве на мржњу и насиље, комуницирају међусобно и са својим спонзорима и присталицама и притом воде психолошки рат.
Преко интернета се могу ширити идеологије, комуникације, сакупљати средства, шта год хоћете. Све што је тамо речено или написано муњевито се шири по читавом свету. Можда је то разлог наглог повећања броја терористичких аката у последњих десетак година. Уз то, појединци и групе предузимају покушаје да нападају компјутерске мреже својих непријатеља — та пракса добила је назив сајбер-напади или сајбер-оружје. На тај начин могу се или уништити сви фајлови у неком компјутеру и мрежи, или се тамо убацити своји подаци и добити могућност да се манипулише јавним мњењем.
Шта ради Спутњик?
Као што би требало да раде сви светски медији, води „здраву“ борбу против тероризма. Ми говоримо о томе ко продаје оружје терористима, о ситуацији са избеглицама у разним земљама, о безбедности у Европи. Спутњик извештава о оним случајевима и догађајима које мејнстрим медији никада неће испричати. Рецимо, објашњава ко је ко у Сирији и шта је то што западни медији називају „умереном опозицијом“.
Међународна заједница је данас свесна да је неопходно разрадити јединствен систем борбе против међународног тероризма. Улога средстава јавног информисања, посебно електронских медија који највише утичу на свест, огромна је. Пре свега морамо да решимо питање како да поштујемо принципе слободе говора а да не рекламирамо истовремено екстремисте и терористе. После тога ће све бити лако.
