Мало ко се надао да посета патријарха Кирила Великој Британији неће узбуркати црквене, већ политичке кругове. Прва посета једног руског патријарха организована је на позив поглавара Англиканске цркве због обнове и чувања сећања на познати говор Светог владике Николаја у Катедрали Светог апостола Павла у време Првог светског рата. Ипак, основна сврха путовања била је састанак са руском заједницом, али и сусрети са кантерберијским надбискупом Џастином Велбијем и краљицом Елизабетом у Бакингемској палати.
И поред овако најављене посете, украјинскa амбасадорка у Великој Британији Наталија Галибаренко рекла је да је патријарх Кирил бивши агент КГБ-а који је подржао руску агресију, а да сусрет са Елизабетом Другом може да легитимише спољну политику Русије у очима целог света. О разлозима посете, за Спутњик говори декан историјског факултета Светотихоновског универзитета у Москви јереј Андреј (Постернак).
Основни разлог посете патријарха Кирила Великој Британији је обележавање 300. годишњице постојања Руске православне цркве на Британским острвима, али поред тога постоје, вероватно, и дипломатски разлози?
— Мислим да је обележавање ипак главни разлог. Осим тога, неопходно је подржати православни сегмент британског друштва, јер је то важно за развој односа Руске православне цркве са њеним епархијама у иностранству. Парохије ван Русије нису велике, али је тим верницима такође потребна пастирска брига. Кад говорим о православцима, не мислим само на Русе које живе тамо, него и на Британце које су прешли у православље.
Поглавар РПЦ се састао и са краљицом Елизабетом, која је, формално гледано, на челу Цркве Енглеске. Патријарх Кирил је рекао да је одушевљен тим састанком. Може се претпоставити да су они говорили и о хуманитарним питањима…
— Слажем се. Мислим да је хуманитарна сфера оно у чему могу да сарађују представници различитих конфесија, који не могу да се договоре по питању догмата вере, али из многобројних разлога морају да сарађују и да коегзистирају. Исто тако контакте одржавају православна, католичка и протестантска црква. То могу да буду пројекти којима се предвиђа помоћ сиромашним људима, као и свим који су се нашли у тешкој ситуацији. Оним медијима који наводе да је посета патријарха Кирила Великој Британији покушај да се ојача руска мека моћ, иза које наравно стоји Кремљ, предлажем да погледају чињенице. Патријарх није водио неке тајне преговоре, све је максимално транспарентно. Штавише, формат ових састанака не предвиђа потписивање неких званичних докумената. Као друго, представници РПЦ стално истичу да су политика и црквени живот потпуно различите ствари. Постоји интерна забрана за црквена лица да учествују у политичким процесима. Зато је мало чудно када неко каже да су представници Цркве „агенти утицаја“.
У том смислу, ова посета се вероватно може упоредити са историјским сусретом руског патријарха и папе у Хавани. Поглавар РПЦ поклања велику пажњу међународним активностима.
— Мислим да патријарх покушава да упозна свет са ставовима РПЦ: за какве компромисе смо спремни, а за какве нисмо. Мислим да су такви преговори у модерном свету веома важни, управо зарад јачања сарадње у хуманитарној сфери. Јер православна, католичка и протестантска црква имају сличан став када је реч о спречавању насиља, помоћи сиромашним и многим другим питањима. То је оно у чему наше цркве могу заједно да помогну људима да испуне заповести Христове, што је најважније, посебно сада када у свету нема довољно љубави, када долази до великих подела. Патријарх то разуме, и мени се чини да је циљ његових међународних активности управо уједињавање напора у оним сферама у којима је сарадња могућа.
Патријарх Кирил се састао са поглаваром Енглеске цркве, кентерберијским надбискупом Џастином Велбијом. Али стручњаци тврде да је зближавање православне и англиканске цркве немогуће…
— Немогуће је из историјских разлога. Англиканска црква је блиско повезана са Протестантском реформацијом, али ипак су дуго времена црквена служба, хијерархија, верске догме биле сличне католичкој цркви. Још почетком 20. века вођени су преговори о евентуалним контактима Англиканске цркве и Руске православне цркве, али до тога ипак није дошло. У 20. веку Енглеска црква је почела модернизацију, а 2008. године на Ламбетској конференцији донете су одлуке о рукополагању жена и особа хомосексуалне оријентације. То је оно што је неприхватљиво за РПЦ, јер није у складу са Јеванђељем и задатком Цркве, а Црква пре свега мора да преноси Христово учење.
Епископ Сурошки Јелисеј је у интервју за руски портал „Православље“ рекао да има англиканаца који се не слажу са реформама унутар ове цркве и зато прелазе у друге гране хришћанства. Како бисте то објаснили?
— Тренутно је Англиканска црква на ивици раскола, јер постоје они који су спремни да прихвате модернизацију и либерализацију цркве, али и они који желе да сачувају цркву у оном формату у којем је она постојала од 19. века. Очигледно је да се брише граница између традиционалних и либералних вредности. У Руској православној цркви ови Британци траже оно што не могу да пронађу у Англиканизму.
