„Америка је изгубила“, поручио је ових дана свету из Пекинга, само пет месеци откако је дошао на власт, председник Филипина Родриго Дутерте, објављујући да се његова земља окреће Кини и Русији. „Наше три земље против целог света“, објавио је Дутерте с поприличном дозом пркоса, на шта су Кинези одмах одреаговали економским уговорима вредним више од 10 милијарди долара, а Руси питањем шта све могу да учине за Филипине…
Због чега овај филипински заокрет представља озбиљан геополитички потрес који превазилази његове регионалне размере? Пропада ли америчка стратегија обуздавања Кине? Да ли се „скок у Азију“, који је 2011. прогласио председник Сједињених Држава Барак Обама, претвара у спектакуларан пад?
О овим питањима су у „Спутњик интервјуу“ говорили Борислав Коркоделовић, вишедеценијски спољнополитички уредник у Танјугу, и Мирослав Денда, бивши дописник наших медија из Пекинга.
Текуће престројавање Филипина, државе од преко 100 милиона становника, утолико је значајније ако се погледа историјат њихових односа. Филипини су, наиме, подсећа Борислав Коркоделовић, до 1946. године били америчка колонија, а и после стицања независности настављено је снажно америчко војно присуство, преко две велике поморско-ваздухопловне базе „из којих су САД пројектовале своју војну моћ по читавом азијско-пацифичком региону“.
У последњих двадесетак година, после кратке паузе, америчке војне снаге враћају се на Филипине, а 2014. потписан је и споразум којим је та сарадња проширена. „То се догодило у време појачаних тензија између Филипина и Кине, због њихових територијалних спорова у Јужном кинеском мору“, каже Милорад Денда. „Кинези су оценили да је Америка у тим споровима Филипине користила као свог пиона, да је и Филипине и друге околне земље гурала у спорове с Кином да би се онда сама појавила као спасилац и њихов заштитник…“
Био је то део шире америчке стратегије, објашњава наш саговорник: „Американци су своје ресурсе почели да пребацују у овај регион зато што је оцењено да ће овај део света бити средиште светског развоја у овом веку, те да због тога у њему треба обезбедити пуно америчко присуство у сваком погледу — безбедносном, економском, политичком — и да треба ојачати традиционалне америчке савезнике у том делу света“.
С обзиром на висину улога који је у игри, напомиње Денда коментаришући Дутертеове поруке из Пекинга и његову најаву раскида и војне и економске сарадње с Америком, „тек ћемо видети колико је то чврст став, колико он заиста раскида са САД, а у којој мери, управо сарадњом с Кином, ојачава своју преговарачку позицију у односу на САД“. „Ипак, већ и сама одлука Филипина да ступе у директне односе с Кином, да проширују сарадњу и да од бурета барута, које је Вашингтон направио у Јужном кинеском мору, створе простор који је враћен у нормалне колосеке сарадње, представља прави мали земљотрес. Дутертеов потез је у Пекингу оцењен као инспирација за све друге земље у азијско-пацифичком региону, јер Манила и Пекинг показују да се може наћи много бољи начин за решавање проблема, који се налази у сарадњи с Кином, уместо ослањања на Вашингтон и конфронтације с Пекингом“, додаје он.
„Значај филипинског заокрета према Кини и Русији изузетно је велик“, објашњава Борислав Коркоделовић, „због значаја Јужног кинеског мора као главне магистрале којом теку сировине и енергенти с Блиског истока и из Африке ка Кини и југоисточној и североисточној Азији, који су покретачи привредног развоја читавог света већ најмање десетак година, а нарочито од избијања глобалне финансијске кризе 2008. године. Ово је и најмногољуднији део света, у коме је — уз Африку — и најмлађе становништво, те у њему и лежи будућност човечанства“.
Развој догађаја у југоисточној Азији не иде наруку Американцима, констатује Милорад Денда. „И на Далеком истоку и у самој Америци има коментара да та амбициозна стратегија америчког скока у Азију, и преношење ресурса с Блиског истока у регион југоисточне Азије, показује резултате који нису по вољи Вашингтону… У основу те стратегије било је погоршавање односа између Кине и њених суседа, у циљу заустављања кинеског раста. Зато је Вашингтон настојао да побољша односе и са Филипинима и са Вијетнамом, а томе је имало да послужи и намеравано усвајање ТПП-а, споразума о слободној трговини између САД и земаља овог региона, али не и Кине. То је био пројекат економске изолације Кине у односу на њене најближе суседе, али досад ни то није дало резултата“, каже Спутњиков саговорник, напомињући да „ова америчка стратегија није доприносила повећању безбедности у том делу света, већ напротив, њеном нарушавању“ и да је Пекинг на време схватио „да је реч о америчком пројекту чији је циљ да заустави Кину“. „Сада је Вашингтон у дефанзиви“, додаје он.
Да ствари не иду Вашингтону наруку, и да би филипински пример могао да се покаже заразним, сматра и Борислав Коркоделовић. Подсећајући да следеће године Филипини преузимају председавање АСЕАН-у, организацији која окупља десет земаља овог региона, наш саговорник каже да се „после спектакуларне посете председника Родрига Дутертеа Пекингу, очекује да уследи и благо престројавање читавог АСЕАН-а, јер с Дутертеом помирљивим према Кини у овој организацији више неће бити унутрашњих трзавица, које су биле видљиве на последња два-три самита АСЕАН-а управо због питања Јужног кинеског мора“.
„Свакако да није случајно што се“, надовезује се Денда, „док је Дутерте боравио у Пекингу, кинески председник састао и са руководиоцима вијетнамске Комунистичке партије. Разговарали су о сарадњи Кине и Вијетнама и о решавању спорова у Јужном кинеском мору“.
Шта Америка у овој ситуацији може да учини? Борислав Коркоделовић закључује: „Мислим да ће они тврдоглаво наставити са политиком конфронтације с Кином, али, они сада заправо и немају много могућности на располагању — пред собом имају земљу која је четири и по пута већа од њихове, која има три пута већу стопу привредног раста, која се у економском смислу вртоглаво приближава, али све више и у војном и у научно-истраживачком… Кина се враћа на место које је и заузимала током хиљада година свог постојања“.
А Сједињене Америчке Државе све више постају империја на заласку јер њиховој контроли, после Блиског истока, све више измиче и азијско-пацифички регион. Посета филипинског председника Родрига Дутертеа Пекингу и поруке које је он тамо изговорио овај су процес само учиниле још очигледнијим него што је био досад.
