Вучић је додао да је срећан због тога што су имена жртава исписана, што нису заборављена, иако све то радимо стидљиво, и и даље се плашимо своје сенке.
У разговору за Танјуг о томе зашто се устручавамо да искажемо национално осећање и самопоштовање онако како то чине неки други народи, и да ли је то зато што се осећамо пораженим, премијер примећује да ту имамо један велики проблем.
Зато, каже, увек и инсистира да заједно са Републиком Српском, увек и у сваком тренутку обележавамо важне историјске датуме.
„Јер, неко нас је као мотком утукао у главу да не смемо да говоримо ни ко смо, ни шта смо, јер кад год бисмо то изговорили били бисмо омаловажавани и исмејани“.
Тај притисак, према његовим речима, постоји већ 25 година, и неважно је да ли смо изгубили за преговарачким столом или смо изгубили рат. Резултат је, тврди, исти: а то је да смо поражени.
„И зато, као поражена земља, трудом, радом и огромном енергијом морамо да се ’вратимо‘, да идемо хитрим и умереним корацима напред“, каже председник српске владе, уверен да, „ако будемо били свесни тога, мало ко може да нас заустави“, те да Србија „има будућност, и то добру будућност“.
