Издавачка кућа „Архипелаг“ представила је на Сајму књига у Београду роман „С неког другог света“ норвешког писца руског порекла Еугена Шуљгина, дугогодишњег генералног секретара, а у последње три године почасног председника Међународног ПЕН-а.
Као председник ПЕН-овог комитета „Писци у затвору“ Шуљгин је путовао у многе делове света борећи се за слободу говора и за ослобађање писаца, издавача и новинара.
Роман „С неког другог света“, чији је главни јунак угледни западни писац, који се стицајем околности обрео у Истанбулу и суочио се са репресијом која влада у Турској, прво је Шуљгиново дело објављено на српском језику.
У разговору за Спутњик писац открива како види савремени Истанбул и Турску, однос Турске према Русији, САД и Европи, европску демократију и однос према избегличкој кризи, али и утицај политичких околности на књижевност и на људску слободу.
О Истанбулу пишете из личног искуства, будући да сте од 2006. до 2014. године живели у том граду, а и даље му се враћате. Откривате нам га као град контраста, изнутра, без шминке типичне за туристички поглед. Ако се у тај град загледамо као у симбол савремене Турске, шта видимо?
— Истанбул је, наравно, Турска, али Турска није Истанбул. Истанбул је, као и у многим другим земљама, посебно на Истоку, град у којем се окупља цела земља, са тим што постоји огромна разлика између Истанбула и других делова Турске. То је град у којем живи између 14 и 15 милиона људи, и то, наравно, нису само Турци, многи од тих људи су дошли у Истанбул током протеклих 20 до 30 година, захваљујући константном рату на истоку земље. Милиони и милиони житеља Истанбула заправо уопште нису Истанбулци. То је велика источна метропола која постоји већ хиљаду година, попут Рима на Западу. Истанбул је мистерија чак и за многе његове становнике, он је права слика света. Цела Турска је невероватна мешавина разних етничких група, разних социјалних категорија. То ствара узаврелу атмосферу у овом граду, а поврх свега тога, као што знамо, Истанбул није главни град Турске, него Анкара, а то значи да турске власти не владају из стварног центра земље, што је, такође, веома специфично.
Разлог Вашег боравка у Турској јесу проблеми проистекли из непоштовања „Декларације о људским правима и слободи изражавања“. У којем се правцу, према Вашем мишљењу, креће Турска? Како то види западни човек који је доста времена провео у тој земљи?
— Трудим се да не посматрам Турску као западњак, јер Запад никада није добро разумео Турску. Запад мисли да може да користи Турску за остваривање сопствених интереса. Пример је врло неморалан уговор у вези са избеглицама у Европској унији. То је срамота за Европу што се понаша према људима на такав начин.
Волео бих да кажем о Турској нешто из турске перспективе. Турска се данас креће у врло, врло опасном правцу. Рекао бих да је Реџеп Тајип Ердоган један од најопаснијих лидера које има данашњи свет. Он земљу која је успела да достигне одређени ниво демократије враћа уназад, тамо где је била раније, чак и пре Кемала Ататурка. Користи религију да би стекао популарност, иако није много религиознији од Вас или мене. Према мом мишљењу, недавни катастрофални покушај војног пуча Ердоган користи за остваривање својих интереса. Много, много људи у Турској, укључујући и мене, верује да је он знао да ће се то догодити пре него што се догодило и уместо да то спречи, рекао је: „Хајде да их пустимо“. Онда је то искористио да добије слободу да ради шта жели. Ухапсио је више од 60.000 људи, затворио је многе телевизијске и радио станице, новине, часописе, затворио је многе универзитетске професоре, који чекају да им се суди, али је, истовремено, помиловао 40.000 криминалаца да би имао где да смести ових 60.000 људи. За све криви исламског проповедника из САД Фетулаха Гулена, који је, заправо, исти као и он, са том разликом што Гулен жели да изгради Турску на знању, да јој подигне ниво образовања у складу са европским стандардима. Ердоган, напротив, жели необразовану популацију, јер му је тако лакше да влада. Много интелигентних и храбрих људи је затворено. Он је, рекао бих, класични диктатор. Оно што ме излуђује јесте како га остатак света искориштава.
Ваш књижевни јунак се суочава са турском стварношћу, која је прилично непријатна за уметнике, интелектуалце, активисте за људска права, све оне који су на неки начин неподобни за државу. Какво је искуство Европљанина у таквом репресивном друштву, да ли сте се и сами осећали спутано?
— Последњи пут сам био тамо крајем септембра, могу да кажем да тамо одувек има много храбрих опозиционара, интелектуалаца и других људи. Они су, нажалост, провели велики део живота у затвору, о томе и пишем, и то није ништа ново. Разлика је, међутим, у томе што су пре покушаја државног преврата осамдесетих година људи знали шта смеју, а шта не смеју да кажу, постојала су нека правила. Данас нема више никаквих правила, сви се плаше. Моји пријатељи, сви људи које знам, никада се нису плашили да причају са мном, увек смо имали веома отворен дијалог, али данас више не смемо да разговарамо у ресторанима, никада, апсолутно никада не разговарамо телефоном, јер се сви телефони прислушкују, врло су опрезни када причају за инострану штампу. Упркос томе, кажњавани су, а многи одлазе у иностранство.
Указујете на глобалну опасност коју представља турски режим, међутим, из западних медија се стиче утисак да је највећи светски проблем Русија, да је она највећа претња. Мислите ли да је то објективно? Живите у Норвешкој, препознајете ли русофобију у свом окружењу, у медијима, у јавном говору?
— Да, то апсолутно јесте русофобија. Много је оних који говоре против тога у Скандинавији, али у мејнстрим медијима у нашој земљи одувек је било много русофобије. Пре неколико година било је нешто боље, али сада се поново враћамо уназад, ка нечему што подсећа на Хладни рат. Врло је лако онима који желе да створе конфликтну ситуацију да убеде људе да је Русија највећа претња, да би могла да нас нападне. Излуђује ме што обе стране играју прљаву игру моћи, ништа се ту није променило. Нико није способан да каже: „Сада је доста! Доста је те глупе игре!“
Причамо о слободи, демократији, кршењу људских права. Европска и уопште западна демократија такође су на великом испиту, с обзиром на бројне опасности, попут тероризма, мигрантске кризе, пораста националистичких тежњи. Западни човек оптерећен је страхом, чак и спреман да му се одузме део слободе да би се осећао безбедније. Како Ви оцењујете демократске вредности у Европској унији?
— Страх и манипулација људским страхом су најгори. Није добро ни рећи људима да је све у реду, ако није, не мислим на то, али ево као пример једна конкретна ситуација. Норвешка је једна од најбогатијих земаља у свету, а има најмању квоту за пријем избеглица. Сви смо имали прилику да гледамо на телевизији, да слушамо на радију, да читамо у новинама о тој стравичној ситуацији на Медитерану, у Италији, у Грчкој, у Турској, Јордану, Либији, знамо то, позната нам је судбина све те деце, свих тих младих и старих људи. Грчка је у једној од најгорих економских криза у својој модерној историји, имају 60.000 избеглица у земљи, а ми доказујемо да нисмо у стању да прихватамо избеглице. Мислим да је то огромна срамота, стидим се што сам Норвежанин када схватим какву политика воде власти моје земље.
Како, на основу свега овога, видите будућност европског друштва? Постоји ли неко решење, верујете ли у то да може да се успостави нека равнотежа?
— Искрено се надам да може… Има много лоших ствари у вези са Европском унијом. Ја сам човек који је за Европску унију, јер, историјски гледано, она може да учини живот лакшим и бољим. Али мора да слуша људе. Створила се огромна, огромна бирократија, што је Европску унију учинило мање привлачном. Постоје, међутим, популистички десничарски покрети у Немачкој, у Француској, Скандинавији, Италији, свуда. Они такође манипулишу страхом. Они су опасни за Европу, а не избеглице!
Вратимо се на крају на поље књижевности. Како видите однос књижевности и политичких околности, колико оне утичу на писање?
— То зависи, сваки писац има свој сопствени глас, не може се наћи генерални одговор на то питање. Ја сам политичка особа, али у романима то није поента. Никада не упирем прстом, не волим књижевност која маше кажипрстом, јер не волим пророке. Више волим да отворим уста да кажем шта мислим, уместо да користим романе за то. Романи имају своје микромеханизме који сами воде писца до краја. Као што сам већ рекао, не знам како ће се роман завршити док не стигнем до краја.
