Да није Боба Дилана и „контроверзне“ одлуке Нобеловог комитета да му додели најпрестижнију светску награду за књижевност, светска, а и домаћа медијска сцена крајем 2016. могла би се описати као хорор, страх, ужас, мрак.
Јер, шта осим Дилана имамо као „топ приче“ на крају текуће године? Ратове, избегличку кризу, државне ударе, осујећене атентате, америчке председничке изборе који у финишу кампање изгледају као избори за шефа мафије…
Истина, понашање Дилана од тренутка кад је објављено да је Нобелов лауреат, утицало је да и прича о заслужености награде која ће бити додељена (?) једном од највећих америчких песника 20. века (свиђало се то академским круговима или не) постане мрачна као и све којим нас медији засипају ових дана.
Ако ништа друго, светла страна приче о Дилановом „Нобелу“ је то што ће понеко ко се упеца на „шпанску серију из Нобелове кухиње“ узгред послушати и неку Диланову песму и тако, бар на кратко, оплеменити своју напаћену душу.
Можда Дилан и није највећи рокенрол песник (ствар укуса) у конкуренцији Лу Рида, Морисона, Ленона, Боувија, Коена… Али је свакако велики песник и заслужио је Нобелову награду више него бар 70 одсто досадашњих лауреата.
Ако ни због чега другог, Дилан је заслужио Нобелову награду због свог утицаја на друге рок-песнике. Примера је много, наведимо само да је још давне 1964. после једног сусрета у Њујорку „уозбиљио Битлсе“ који су после тог сусрета престали да пишу песме из серије „ја те волим, волиш ли ме ти“ или „желим да те држим за ручицу“.
Тачно је и да су Нобелову награду за књижевност добијали и ко је требало и ко није, а не многи несумњиви великани светске књижевности попут Толстоја, Борхеса или Данила Киша.
Тачно је и да је Дилан пре заслужио Нобелову награду за мир него за књижевност, али би већа увреда за икону 20. века била да је постао лауреат награде за мир. И за самог Дилана прикладније је друштво лоших песника него масовних убица и злочинаца овенчаних наградом за мир.
Уз све то, натезање 75-годишњег Дилана са Нобеловим комитетом могло би се тумачити и као коначан доказ да је 20. век завршен.
Јер канонизацијом (Нобеловом наградом) највећем рок песнику стављена је тачка на рокенрол, најзначајнији глобални (суб)културни феномен друге половине 20. века.
Рокенрол је одавно мртав, а о датуму клиничке смрти можемо се спорити. И зато се одлука Нобеловог комитета може тумачити као потврда мртвозорника који је само констатовао фактичко стање.
А фемкање оматореле рок иконе данас је само подсетник на културни феномен 20. века који је дефинисао омладинску борбу за освајање слобода, чији је Дилан био један од водећих „идеолога“.
И зато свака част Дилану. За само 50 + година самопрегорног рада учинио је да планета буде лепше место за живот. И чини то и данас.
