Од краја Другог светског рата Блиски исток је био кризно жариште, међутим, тачке на којима се криза одвија су се промениле. Док је више од пола века светску пажњу заокупљао израелско-палестински сукоб, а Западна обала, Јерусалим и Газа били попришта арапско-јеврејског конфликта, од Првог заливског рата 1991. године ситуација се мења и подручја сукоба захватају готово читав арапски свет.
Од почетка „арапског пролећа“ арапске земље, готово без изузетка, захватио је талас унутрашњих сукоба и грађанских ратова, уз умешаност регионалних и глобалних сила. Изузетак је Палестина, која данас изгледа као најмирнији регион Блиског истока.
„У последњих десет година успели смо да обезбедимо два основна услова за опстанак нашег народа. То су безбедност и храна“, каже палестински амбасадор у Србији Мухамед Набхан, објашњавајући зашто је данашња Палестина најмирнији део Блиског истока на представљању Спутњика на Сајму књига у Београду.
Став палестинског политичког вођства је, каже амбасадор Набхан, да је једини пут за решавање конфликата дијалог и оно је учинило све да се тог принципа придржава.
Стручњак за геополитику и професор Факултета за међународну политику и безбедност Срђан Перишић додаје да је Палестина мирна и стога што Американцима тренутно није у интересу да се у тој држави догађају немири.
„Када би у том делу арапског света дошло до неког ’пролећа‘, до неке побуне, мислим да би пропао амерички пројекат разбијања јединства Арапа. Јер збивања у Палестини имају одјека у целом арапском свету и то би га објединило у једном правцу“, објашњава Перишић.
Палестина је уједињујући симбол Арапа и као такав мора да буде миран у околностима међусобних арапских сукоба.
Међутим, амбасадор Набхан, поред америчког утицаја који назива објективним фактором, наводи и субјективни фактор који је помогао да Палестина не подлегне утицајима „арапског пролећа“. Тај субјективни фактор види у палестинској политичкој самосвести. Набхан подсећа да је „арапско пролеће“ требало да почне у Палестини.
„То није успело због тога што је политичка свест нашег народа изнад тога што превладава у осталом арапском свету и због тога што ми имамо бољу комуникацију између елите и обичног народа. Ми немамо шта да кријемо. Све што радимо, радимо легално и јавно. Дакле, људи имају пуни увид у оно што се дешава. И они се понекад буне, али побуна не долази до нивоа хаоса, нереда или нечега што би нарушило систем. Има доста ствари које нам се не свиђају и против којих протестујемо, али не до мере да рушимо храм над нашим главама“, објашњава амбасадор Набхан.
За разлику од Сирије и Либије, где су се субјективни и објективни фактори, који се у науци називају спољни и унутрашњи узроци кризе, поклопили и узроковали хаос, у Палестини то није случај, каже Перишић.
Према његовим речима, Вашингтон је главни генератор кризе која је захватила Блиски исток, али он не би био успешан да не постоји унутрашњи фактор који му служи као полуга притиска.
Најважнија полуга притиска на Арапе, али и на друге велике силе, пре свега на Русију, према Перишићевом мишљењу је ДАЕШ.
„Полуга притиска на Асада, да се склони из Сирије, полуга притиска на Иран и полуга притиска на велику силу у успону, Русију. Циљ америчког напада, у овом моменту воде се борбе за Мосул, није уништење ДАЕШ-а, већ његово потискивање на запад и потискивање избеглица из Мосула у правцу Сирије“, каже Перишић.
Борба за Алеп утолико се разликује од борби за Мосул, јер у Алепу се бори држава против терориста, док су борбе за Мосул у функцији притиска на оне које САД сматрају својим такмацима у борби за утицај на Блиском истоку.
Иако породица Асад није била благонаклона према ПЛО, Палестина прави разлику између режима и државе Сирије.
„Ми смо имали много проблема са режимом у Сирији, међутим, ми разликујемо режим од државе. Држава Сирија је за нас стратешки партнер. Палестинци се у Сирији никада нису осећали као страни држављани. Свиђао се нама Асад или не, врата Сирије су била отворена свим Арапима. Сви су могли да дођу и раде у Сирији. Сирија је, можда, била једина секуларна држава у арапском свету и Палестинци се не слажу са тим да се због једног човека сруши читава држава“, закључује амбасадор Набхан.
