Аутор текста Михал Мартенс наводи да би у случају да аргументи Србије буду уважени Косово морало да буде избачено не само из УЕФА, него и из ФИФА, а затим да напусти квалификације за Мундијал у Русији, што би био велики политички пораз за Запад.
„Србија аргументује да је у Будимпешти повређен статут УЕФА, у којем пише да један савез може да се учлани само ако има седиште у држави коју признају Уједињене нације“, наводи се у тексту.
Аутор објашњава да би, у случају да српски захтев буде уважен, Косово морало да напусти и ФИФА, а тиме и квалификације за Мундијал у Русији.
„То би био горак пораз за Запад, пре свега за САД, Немачку, Велику Британију и Француску, најважније покровитеље косовске државности, јер косовски успеси у међународном спорту су често потцењен елемент у стварању специфично косовског идентитета у односу на Албанију, а Запад има добрих разлога да га потпомаже. Страх од уједињења Косова са Албанијом и могућом каскадом нових, а можда и насилних, померања граница на Балкану је велики. Зато Запад чини много како би унапредио национални косовски идентитет косовских Албанаца (српску мањину за то неће моћи да придобију). До сада без већег успеха.“
Аутор наводи да је, међутим, џудисткињи Мајлинди Кељменди успело оно што западна политика годинама не може: када је на Олимпијским играма у Рију освојила златну медаљу, у њеној домовини су хиљаде одушевљених Албанаца махале плаво-жутом заставом Косова, а не црвено-црном заставом Албаније.
А ова потоња је „застава Албаније, али и застава свих Албанаца. Њену омиљеност прати и пркос према историји коју многи Албанци доживљавају као неправедну. Када је у Балканским ратовима 1912. и 1913. године настала прва албанска држава, велике силе су на Лондонској конференцији утврдиле њене границе тако да су значајна подручја насељена Албанцима додељена словенским државама Србији и Црној Гори. До данас готово половина од око шест милиона Албанаца на Балкану живи ван Албаније — на Косову, у Македонији, Црној Гори, на југоистоку Србије“, истиче се у тексту.
Како се наводи, велика брига ЕУ и САД је да би косовски Албанци своју независност могли да виде и само као етапу на путу ка „Великој Албанији“, јер би уједињење Косова и Албаније могло да подстакне и македонске Албанце, њихове сународнике на југу Србије, али и Србе у Босни и Херцеговини и на северу Косова, да се издвоје из својих држава.
„Иредентистичку ланчану реакцију у временима када се НАТО као сила реда у великој мери повукао са Балкана нико не жели. Због тога су западне силе заштитнице Косова од почетка водиле рачуна о сузбијању великоалбанских тенденција у региону.“
Но, те тенденције су приметне, како је аутор даље објаснио, и поред тога што је приликом прокламације косовске независности и у првом члану косовског Устава записано да „Косово неће испољити територијалне претензије према другим државама и неће тежити уједињењу са неком државом или делом неке државе“.
Као пример наведен је покрет „Самоопредељење“ Аљбина Куртија. И док је за косовске спортисте Албанија као држава за коју су смели да наступају била једина могућност да се пробију до успеха и славе, сада је чланство у УЕФА и ФИФА могућност да се најпопуларнијим спортом на свету ојача и косовски идентитет.
Аутор закључује да „успех Србије у Лозани“ може да значи само још један потез којим се Косово „гура у руке Албаније“.
