Сјајна година је иза нас, мислим пре свега на успех на Олимпијским играма. Можете ли да направите поређење ватерпола у Србији и у некој много богатијој земљи, зашто немамо боље услове?
— Ватерполо је један од наших највећих спортова, спорт који је можда узео највише медаља у историји. Шеснаест година сам играо у Италији, тада је ватерполо био у експанзији, али ни тада, никада није био комерцијални спорт, зависио је од друштвене одговорности. На наше финале на Ташмајдану дође две и по хиљаде људи. Ватерполо не може да се развије, јер не постоје базени са великим капацитетом гледалишта, а то је изузетно важно, јер спонзори немају добит. У ватерполо улажу само они који воле тај спорт.
Како коментаришете тренд бављења политиком наших асова, најпре Александра Шапића, па министра у трећем мандату, Вање Удовичића и да ли Вам се од политички ангажоване изјаве капитена Прлаиновића неко обратио и понудио помоћ?
— Свако има своје аспирације, можда су видели другачији прилаз животу. Ја сам остао у спорту. Заборавили сте Славка Гака, он је секретар за спорт у Београду, у праву сте, највише је ватерполиста. Иначе, не слажем се са Прлаиновићем, држава улаже у спорт, улаже велики новац у савезе, сви они имају идеалне припреме. У моје време нису постојала национална признања, ми смо играли за репрезентацију зато што смо то волели и желели. Држава је на фантастичан начин решила улагање у спорт, клубови су друга ствар. Њих може да помогне локална самоуправа, а они који улажу у спорт треба да буду ослобођени дела пореза. То је једини начин да клупски спорт живи. У том смислу, поред фудбала и кошарке, који имају највећу гледаност, сви остали спортови су аматерски.
Каква је тренутна ситуација у клубу, знамо да је Црвена звезда имала велике проблеме, какве су Вам амбиције, очекивања?
— Црвена звезда и ове године покушава да се врати на врхунски ниво. Циљ нам је да узмемо првенство Србије, да освојимо Куп. То је тим који увек мора да тежи најбољим резултатима. Док има Звезде, биће и Партизана, и обрнуто. Раније су мислили да само они постоје, Звезда је била угашена пре осам година, тек када сам се вратио из Италије 2010. године поново смо покренули ту причу. За шест и по година поново смо освојили Лигу шампиона, Суперкуп Европе, два првенства, два купа, све то уз велике муке. То је борба, као за све у животу. Мораш да се бориш и да желиш, а да ли ћеш да успеш или не, не знаш. Наша највећа жеља је да створимо услове да Црвена звезда има спортски центар налик Партизановом, да сви који желе да тренирају имају најбоље услове. Кренули смо од темеља, а жеља нам је да деца која почну у Звезди успеју. Већ имамо двојицу који играју у првом тиму, али то је дуг процес, стална борба…
Колико пута сте играли против репрезентације Русије, како се ватерполо данас котира у тој земљи спорта?
— Много пута, само на олимпијадама на којима сам играо и у Атланти, Сиднеју, Атини, сваки пут смо играли са њима. Мада, руски ватерполо је тада био на вишем нивоу него што је сада. Проблем је у томе што спорт сва више иде према комерцијали, бизнису, они који не могу то да издрже губе ритам.
