По завршетку првог круга председничких избора у Молдавији, у убедљивом вођству је кандидат Социјалистичке партије и бивши министар економије и трговине Игор Додон са 48,2 одсто освојених гласова, док је 38,4 одсто добила кандидаткиња проевропске партије Акција и Солидарност Маја Санду, дипломац са Харварда, бивша министарка образовања и саветница у Светској банци.
На трећем месту се са 6 одсто нашао Дмитриј Чубашенко, кандидат Наше партије, док су четврто и пето место са 3,1 и 1,8 одсто заузели бивши премијер Јуриј Љанка, сада лидер Европске народне партије, и Михај Гимпу, бивши председник Парламента и лидер либерала. Остали кандидати су добили до 1 одсто гласова. Изборе је такође обележила и ниска излазност од 49 одсто, што је за око 7 одсто мање него на изборима за Парламент пре две године.
С обзиром на такве резултате, може се, осим у случају наглог преокрета у виду могуће повећане излазности проевропски оријентисаних бирача или њиховог, мало вероватног, масовног бојкота (да би избори били важећи, услов је да на њих изађе 33,3 одсто бирача), очекивати готово извесна победа Игора Додона у другом кругу избора 13. новембра. Иако председничка функција нема неки нарочити значај због невеликих овлашћења, оно због чега су ти избори значајни јесте могућност промене (спољно)политичке парадигме, будући да су молдавски бирачи, први пут након седам година, већински гласали против прозападно оријентисаних партија. Одакле то својеврсно „отрежњење“ Молдаваца?
Подсећања ради, у априлу 2009. године, после избора за Парламент, организоване су демонстрације прозападних партија против наводне изборне крађе за коју су оптужени тадашњи владајући комунисти Владимира Вороњина. Протести су врло брзо прерасли у тзв. Твитер револуцију, изведену по моделу „обојених револуција“ у Украјини 2004, Грузији 2003. и Србији 2000. године.
На новим, ванредним изборима у јулу, четири прозападне странке врло оригиналних назива (Либерално-демократска партија Влада Филата, Либерална партија Михаја Гимпуа, Демократска партија Маријана Лупуа и једна мања странка која ће се 2011. утопити у Филатову странку) добиле су укупно 53 од 101 места у Парламенту Молдавије, формирајући владајућу Алијансу за европске интеграције.
Грађани Молдавије, државе са нешто више од три милиона становника, углавном познате по највећој стопи сиромаштва у Европи, женама жртвама секс-трафикинга, високим стопама криминала, великој зависности од дознака гастарбајтера, „замрзнутом конфликту“ у Приднестровљу, али и по познатим молдавским винима, понадали су се бољем животу и уређеној држави у оквиру ЕУ.
Бајковити европски сан се, као и другде после „обојених револуција“, убрзо распршио као мехур од сапунице, претварајући се у ноћну мору, а европске интеграције су постале синоним за корупционашке скандале, пљачку и распродају државне имовине, несметано енормно богаћење бахатих политичара и даље сиромашење обичних грађана, политичку нестабилност (за 7 година промењено је 6 влада и 4 владајуће коалиције) и међусобна трвења лидера прозападних странака, као и разне врсте сумњивих политичких дилова, у којима су учествовали чак и комунисти, подржавајући поједине мањинске проевропске владе, што је и био окидач за одвајање Игора Додона и његових сарадника од комуниста и оснивање Социјалистичке партије 2011. године.
Посебну „драж“ социјално-економско-политичкој ситуацији у Молдавији дају олигарси блиски властима, којима се, не без основа, приписује контрола политичке сцене и „окупација“ земље. Највећи међу њима Владимир Плахотњук, близак сарадник Маријана Лупуа, повремено посланик у Парламенту, и чак у једном тренутку кандидат за премијера, познат као власник свега и свачега, сматра се „сивом еминенцијом“ Молдавије, а његов хотел „Нобиле“ паралелним центром моћи. Фотографије његовог сусрета са помоћницом америчког државног секретара Викторијом Нуланд, чија је улога у Евромајдану у Украјини 2014. године јако добро позната, које су „процуреле“ у јавност у мају ове године, само су још више појачале тај утисак.
Врхунац тајкунско-политичких махинација представља „пљачка века“ — мистериозни, готово преко ноћи, нестанак милијарду евра (12,5 одсто молдавског БДП) из три молдавске банке и њихово пребацивање на офшор рачуне компанија непознатих власника 2014. године. Тај скандал невиђених размера је крајем марта 2015. године покренуо талас протеста против олигарха, а посебно против Плахотњука, широм Молдавије у организацији, како прозападних, тако и проруских партија, и они у мањој или већој мери трају до данас, а из њих је, поред поменуте Наше партије и партије Маје Санду, произишла и партија „Достојанство и истина“ Андреја Настасеа.
Чак ни пословично невеште бирократе ЕУ нису могле да жмуре на једно око и захтевале су енергичну акцију, па је тако приличан број људи ухапшен и осуђен на затворске казне због умешаности у ту аферу, међу њима и бивши премијер Влад Филат. За њега се сумња да је само био жртвено јагње, јер поменута операција није могла да буде изведена без знања централне банке, тада под контролом Демократске партије, дакле Плахотњука, са којим је Филат био у сукобу.
Покушај „препакивања“ проевропске агенде, потекао вероватно из познате олигархијске кухиње, уз сасвим известан елемент иностраности, кроз повлачење претходно поднетих кандидатура Настасеа (15. октобра) и Лупуа (26. октобра) и њихове пуне подршке још неискомпромитованој Маји Санду, засад делује као неуспео.
Додон, који је кампању базирао на окретању Русији и државама Евроазијске уније, федерализацији Молдавије (ради помирења са Придњестровљем) и укидању Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ из 2014. на референдуму, од којег је молдавска економија, зависна од извоза на руско тржиште, имала огромну штету (због подизања руских царина као одговора на ССП), очигледно је успео да руску опцију поново учини привлачном.
Његова победа би и за сам Кремљ представљала велики успех, будући да би то био редак пример државе која се из западне вратила у руску орбиту. Да ли ће Додон у свом науму успети, остаје да се види 13. новембра, али и у периоду након тога.
