Први мит је да је Русија „лоша (агресивна, неискрена, недемократска) и стога са њом не би требало да се води дијалог“. Управо та поставка одређује политику („тачније њено непостојање“) Варшаве. Међутим, ако се пође од чињенице да са „лошим“ земљама не треба комуницирати, онда би се требало одрећи контаката са Кином и другим земљама. Ипак, односи Варшаве и Пекинга се развијају, а „са Русијом су већ две деценије, дефакто, у замрзнутом стању“. Пољска сматра да Москва угрожава њену националну безбедност, истиче Катаржина Пелчинска Наленч.
Други мит је да је наводно сваки дијалог са источним суседом „осуђен на пропаст“, јер је као и увек у сукобу са Западом. Али онда би „требало прецртати сва достигнућа сарадње између Запада и Русије после распада СССР-а“, јер су они на крају довели до украјинског сукоба. „Тај мит значи да су сва ’отопљавања‘ руско-пољских односа била манифестација наивности Варшаве, која је допустила да буде преварена лажним сигналима из Москве: после сваког приближавања поново је наступала ескалација“. Тај приступ указује на то да Варшава не разуме динамику у односима са комплексним партнерима, пише бивша амбасадорка.
Трећи мит је да „спровођење дијалога са Русијом издаје пољске интересе“. Међутим, недостатак дијалога са Москвом говори не о бесмислу њега самог, већ о непрофесионализму пољских политичара. „Гласне пароле о заштити пољских интереса често служе само као камуфлажа иза које се скрива страх од ризика“. Увек ће се наћи питања о којима земље могу да разговарају и у време кризе у односима, уверена је она.
Четврти мит је уверење да став Пољске спречава друге земље да спроводе политику „отопљавања“ односа са Русијом. Али скоро потпуно одсуство дијалога између Москве и Варшаве није сметало другим чланицама Европске уније да успоставе контакте са Кремљом. Не обазирући се на Пољску, Москву су прошле године посетили, између осталих, италијански премијер, вице-канцелар Немачке, председник Европске комисије, подсећа Катаржина Пелчинска Наленч. Пољској не иде на руку ни жеља да се заузме „екстремна позиција о руским питањима како би просечно европско мишљење против Русије било строже“.
Још једна заблуда је да „бескомпромисна политика Пољске према Москви служи као заштита интереса Украјине и Белорусије“. Али ни Кијев, ни Минск немају никакву корист од тога што Пољска нема никакве контакте са Русијом. Белорусија је забринута због сукоба Русије и Запада, а Украјина чека конкретну помоћ од Пољске, пише бивша амбасадорка.
Последњи мит је да је „Пољска сувише слаба да би постигла неки успех у односима са Русијом“, а Москва и Запад ће се договорити „иза леђа“ Варшаве. Међутим, управо то би се могло десити: „Пољска која у ЕУ има толико радикалну позицију да је искључена из процеса доношења одлука, постаје слаба и једноставно тражи да се све решава без ње и без њеног мишљења“, сматра Катаржина Пелчинска Наленч.
