„Човеков мозак почне да ради на другачији начин кад се оваква ствар догоди, почнете да мерите вредности, да упоређујете, али схватите да је једна песничка и делимично музичка громада нестала и да ће настати велика празнина зато што је он трајао толико дуго. Мали је број људи у књижевности и музици који је толико трајао без падова, а када их је било, а ми их нисмо приметили, он је био први који је рекао — ово није добро. Или би сумњао у то што је урадио. У тренуцима сувереног владања оним што ради, говорио ми је како не схвата зашто толико људи воли то што ради. Такве реченице у стиховима и ван њих су његова суштина. Зато је Коен тако величанствен“, каже Бајац.
Он додаје да је преводилац вероватно најдубиознији читалац који учествује у нечијем потпуно интимном доживљају, посебно ако за њега везује и уметничке емоције. Ја сам имао и другачије емоције према Коену, па се плашим да нисам објективан, али он је аутор који себе никада није мистификовао, чему је и мене научио, каже Бајац.
„У те младе дане кад смо се упознали био сам довољно паметан да прихватим оно што зна неко паметнији. Када се понашате у складу с тим, остајете нормалан, скроман човек. Он је то био целог живота. У последњем интервјуу новинару ’Њујоркера‘, који га је посетио код куће неколико недеља пред смрт, препознао сам реченице којима себе демистификује. Прекида интервју питањем: ’Хоћете ли можда јабуку, да нешто попијете, имам нешто да вам понудим да поједете‘, он је заиста нестварно биће. И када би желео да га мистификујем, не могу да га мистификујем“, каже Бајац за Спутњик.
Леонард Коен преминуо је синоћ у 82. години.
Током каријере објавио је 14. албума и добио је око 40 награда, што за поезију што за музику.
У Рокенрол кућу славних примљен је 2008, а Греми за животно дело добио је 2010. године.
