Вожња бицикла је радња која се, и са великим паузама у обављању, никад не заборавља. И, занимљива је то дисциплина — сами мотате педале, сами управљате, брзина кретања зависи само од ваше снаге и воље.
Друштвене конвенције вам једино наметну избор гардеробе (мада вас неће казнити и ако возите голи), а држава обавезу придржавања саобраћајних прописа и ношења кациге.
Разбарушеност у пракси
Дакле, слобода на два точка, са ветром у леђа или уз ветар, свеједно. Слобода је. Адреналин је. Некако је опипљиво.
Баш овакав је, слободан, неконвенционалан, другачији, па самим тим симпатичнији и ширим слојевима британског друштва био Борис Џонсон. Овај новинар који није волео бројеве и графиконе, постао је политичар, а да се и у тој бранши која персонификује уштогљеност слободе никад одрекао није.
Такав став и поглед на живот донео му је, поред личне сатисфакције, успех у дугогодишњем вођењу енглеске престонице. Ипак је бити градоначелник и бављење комуналним проблемима, па је очигледно показао и практичност.
Из практичних разлога је почео да заговара и излазак Британије из Европске уније, па је и ту уписао велику победу.
Попео се на место министра иностраних послова, иако су га многи одмах после објаве резултата „брегзита“ видели као премијера.
Треба се навићи на опеглано
Скотланд јард му је тада забранио да долази на посао бициклом, због страха да би могао да буде мета терориста. И ту, изгледа, настаје проблем. Откад су му одузели бицикл, Борис Џонсон не личи на себе. Тако дезоријентисан, одлучио је да сам себи одузме слободу. Постао је чиновник.
Међутим, погубљени Борис, после одузетог бицикла и одрицања од слободе, изгубио је и смисао за реалност, па је недавно пожелео да види демонстрације испред руске амбасаде у Лондону, због бомбардовања у Алепу. Овакве изјаве не приличе људима са ставом, а поготову разбарушеним политичарима. Но, изгледа да Џонсон сад мора да се доказује као чиновник, па прича и шта треба и шта не треба.
Залагање за излазак Британије и ЕУ је задржао, чак, према писању тамошње штампе, инсистира код премијерке Терезе Меј на што бржем процесу спровођења ове референдумске одлуке.
Дабоме, и то се сад може убрајати не у његово лично политичко опредељење, већ у званични став владе чији је члан. И књижити као наставак таласа политике на којој се обрео на том месту.
Хајде мало да се зезамо
У посети Турској, међутим, изјавио је да ће званични Лондон наставити да подржава настојање Анкаре да се придружи Европској унији чак и кад Британија напусти ту заједницу. И хајде, Турску сви званичници из Европе замајавају већ деценијама причама — „сад ће, сад ће, само ви полако“, па зашто то не би урадио и неконвенционални Џонсон.
Међутим, колико јуче дође у Београд, уђе у кућу домаћина, погледа га у очи, стисне руку и каже: подржавамо ваш пут у Европску унију. „Из које ми Британци трчимо да побегнемо“, реченица је коју је Борис прећутао, јер Џонсон сад не мисли својом, већ главом Форин офиса.
Логичније би било да је домаћинима рекао да је добро возити левом страном, са воланом на десној страни иако је свугде сем у Британији другачије правило у саобраћају. Логичније би било да је гелом зализао фризуру, везао тврди чвор на кравати или се појавио са (склопљеним) кишобраном у руци како би показао да је чиновник. Све осим подршке некоме да иде тамо одакле он трком бежи било би логично.
Зато је Бориса очигледно било стид од Џонсона. Ветар у тегли је, ипак, ваздух. Поклопац стоји, правила су правила, дипломатија је препуна лицемерја, али слобода не би била слобода кад би се тек тако лако заборављао осећај њене пуноће.
Због тога је онај стари Борис почео да помиње тенис, Ендија Марија, Новака Ђоковића и турбо-фолк музику.
Асоцијација на турбо-фолк је текст без садржаја, музика без квалитета, певање без интерпретације — дакле, задовољство једнако ваљању у блату.
Такве су и деценијске поруке западних чиновника у Србији. Прави правцати турбо-фолк. Прича без фабуле, задовољство попут вештачког мамца за пецање и процес раван ваљању у блату.
Бицикл кроз блато може, али остају флеке на гардероби, нека одскочи и до чела. Зна то Борис. Џонсон пак више не вози, па га баш брига за туђе флеке.
Домаћин? Па, кô домаћин, шта ће. Није лепо истерати госта из куће па таман уз кафу чаврљао да је кокаин здравији од пшенице. Саслушаш, нахраниш и испратиш.
