Избори за шефа државе у Француској ће бити одржани од 23. априла до 7. маја. Одмах потом, од 11. до 18. јуна, треба да буду одржани парламентарни избори, а 24. септембра биће одржани избори за сенат.
Имена могућих кандидата за председника из три главне политичке партије чула су се још 2014. године — то су актуелни председник Франсоа Оланд из Социјалистичке партије, бивши председник Никола Саркози из редова републиканаца и Марин ле Пен из Националног фронта.
Покретање иницијативе за опозив актуелног председника Француске Франсоа Оланда својеврсни је пуцањ из стартног пиштоља који даје сигнал да почиње активна фаза предизборне председничке трке у тој земљи, сматра политиколог Фјодор Лукјанов.
Катализатор овог старта, према речима политиколога, био је за многе у свету неочекивани резултат председничких избора у САД, на којима је победио републиканац Доналд Трамп.
„Политичке снаге у Француској које су најближе мејнстриму не могу да не искористе овај тренутак. Потребно им је да се оштро активирају и да почну да се позиционирају као жестоки опоненти неуспешној политици актуелног естаблишмента“, каже Фјодор Лукјанов.
Дефицит лидера
„Победа Трампа је за Оланда крајње непожељан резултат, а француски десничари покушавају да направе капитал од овог резултата. Оланд је у Француској крајње непопуларан, он није успео да постане председник свих Француза. Многе реформе које је спровео директно противрече његовим социјал-демократским принципима. Услед тога он губи сопствено бирачко тело, а не стиче ново. Његови опоненти неће пропустити могућност да додатно ослабе његову позицију“, тврди директор Института за међународна истраживања при Министарству иностраних послова Русије Александар Орлов.
На почетку свог председничког мандата Франсоа Оланд је обећао да се, уколико не буде успео да постигне економски раст у земљи, неће кандидовати за други мандат. Због тога је веома вероватно да је садашњи покушај да се иницира његов импичмент заправо покушај да се подстакне да одустане од кандидовања за председника, сматра аналитичар, али напомиње да би одустајање Оланда од кандидатуре могло само да појача позицију саме Социјалистичке партије која би се у том случају ослободила осведочено лошег кандидата.
У сличној је ситуацији и партија „Републиканци“, у којој и даље није потпуно јасан исход „битке титана“ за право на кандидовање коју су водили Никола Саркози и градоначелник Бордоа Ален Жипе, подсећа Фјодор Лукјанов.
Политиколог сматра да би излажење бившег председника из трке могло да дâ десници додатну шансу за победу.
„У Француској је настала ситуација карактеристична за низ европских земаља, а то је недостатак снажних лидера, онаквих какви су били Валери Жискар Д′Естен, Жак Ширак, Франсоа Митеран. Данас у најутицајнијим левим партијама и партијама десног центра нема тако утицајних личности“, констатује Александар Орлов.
Трећа снага
Ствари су другачије у партијама удаљеним од мејнстрима. За лидерку десног „Националног фронта“ Марин ле Пен тешко је рећи да није упечатљива. Истовремено, према подацима Института за социолошка истраживања „Ифоп“, 85 одсто Француза више не жели да види Франсоа Оланда као свог председника.
Не ризикују ли социјалисти и републиканци који истичу као кандидате за председника „истрошене“ и непопуларне Оланда и Саркозија да бирачи неочекивано дају предност трећем, не много популарном, али оригиналном кандидату? Нешто слично се управо догодило у Сједињеним Америчким Државама.
Марин ле Пен практично нема шансе да постане председник — она има специфично и прилично ограничено бирачко тело, сматра Александар Орлов и додаје да је сасвим могуће да Ле Пенова уђе у други круг избора, али да ће у сваком случају изгубити трку.
„Чинило се апсолутно невероватним да ће Велика Британија на референдуму гласати за излазак из Европске уније, али то се догодило. Чинило се, такође, апсолутно невероватним да ће чудак Доналд Трамп на изборима победити Хилари Клинтон, али и то се догодило. Неочекивана победа Марин ле Пен у Француској могла би да се догоди на таласу овог низа шокантних догађаја“, размишља Фјодор Лукјанов.
Долази до својеврсне деглобализације европске политике. Сада се центри политичког утицаја померају — десни постају заиста десни, а леви заиста леви. „Брегзит“, као и избор Трампа за председника Америке, у знатној мери доприносе овом процесу.
Ова тенденција се уочава не само у Француској него и у Аустрији, Холандији. Треба признати, међутим, и да она неће допринети стабилности у Европи и свету, тврди политиколог.
Председник Народне скупштине Француске Клод Бартолоне званично је предао представницима извршне власти нацрт резолуције о опозиву председника земље Франсоа Оланда. Документ је потписало 79 посланика, међу којима су и председник републиканаца Кристијан Жакоб и бивши премијер Франсоа Фијон.
Нацрт је 7. новембра предложио посланик Пјер Лелуш. Као повод су му послужили материјали из књиге новинара Жерара Давеа и Фабриса Лома „Председник не сме ово да говори…“, у којој аутори тврде да им је Оланд показао неколико тајних докумената и саопштио да је извлачећи таоце из руку терориста Париз за њих платио откуп (а то противречи званичној верзији).
Поред тога, Оланд је наредио специјалним службама у иностранству да наводно ликвидирају низ џихадиста чији је списак председник такође показао новинарима. Истина, месец касније Оланд је изјавио да никакве наредбе за убиства он није давао, да је реч о праћењу и „неутрализацији“. Књига је објављена у октобру.
Сада посланици-десничари оптужују председника да је одавао државне тајне и захтевају да буде опозван. Гласови одобравања иницијативе десних чују се и из супротног табора. Оландове исповести осудио је, пре свих, Жан-Лик Мелашон, кога комунисти и левичари намеравају да истуре као кандидата на председничким изборима следеће године.
Ако нацрт резолуције о импичменту буде проглашен пуноважним, разматраће га правна комисија Националног сабора, након чега ће оба дома парламента образовати Високи суд који ће решавати питање о овлашћењима шефа државе.
