Хапшењем због мита од 2 милиона долара, министар економског развоја Русије Алексеј Уљукајев понео је неславну титулу највишег руског државног чиновника који је ухапшен од 1991. године. Међутим, у поређењу са Дмитријем Захарченком, челником руске антикорупцијске агенције, Уљукајев се чини као невинашце, јер полиција је у Захарченковој кући запленила чак 120 милиона долара у готовини.
Та два висока руска функционера, ухапшена у последње време, не одударају од општег тренда у светској политици. Чак и у земљама које се диче развијеним демократским институцијама, као што су Велика Британија и САД, корупција није редак случај.
Политички скандали и корупционашке афере широм света, који сежу до самих врхова власти, служе као доказ за тезу коју многи „обични људи“ већ знају и понављају је као мантру — да је политика прљав посао.
Многе предности које доноси обављање јавне функције везане су за стицање славе, моћи, утицаја и новца и многи нису у стању да одоле искушењима похлепе и корупције. Највећи број политичких скандала који се појављују у медијима везани су за ванбрачне афере, злоупотребу јавних фондова, избегавање плаћања пореза или трговину утицајем.
Та последња ставка је најнеухватљивија, осим ако се не ради о очигледном примању мита, као што је случај са Уљукајевим и Захарченком. На Западу, у земљама са вишевековном демократском политичком традицијом, корупција је замагљена, на први поглед заоденута копреном лобирања.
Зато је и једно од кључних питања на недавно завршеним америчким председничким изборима и било шта је демократска кандидаткиња Хилари Клинтон обећала донаторима који су издашно финансирали породичну фондацију Клинтонових и који су шаком и капом плаћали њене говоре широм Америке. Да су донатори били било ко други осим крупних корпорација и да није издашно плаћана да држи говоре на Волстриту, ни питање не би било толико интригантно.
САД — почасно место на листама најкорумпиранијих земаља
На листама најкорумпиранијих држава света, САД веома често заузимају почасно место, јер демократске институције су мач са две оштрице — колико обезбеђују слободу и гарантују поштовање закона и процедура, политички систем у САД је тако подешен да су видови корупције толико разгранати да се тешко могу и побројати — класично подмићивање, трговина утицајем, геримандеринг (прекрајање изборних јединица које иде у корист једном кандидату) и куповина гласова, само су неки од видова од којих је трговина утицајем најсофистициранија.
Трговина утицајем је толико узела маха да се између ње и лобирања практично изгубила граница, која је, ма колико била танка, ипак постојала. Да је нешто труло у Вашингтону говори и податак да велике корпорације данас троше преко 2 милијарде долара за лобирање у Сенату и Представничком дому. На један долар који у лобирање уложе синдикати и групе за заштиту јавног интереса, корпорације уложе 34.
При томе лобистичке агенције развиле су тако софистициране методе деловања које изнад свега подразумевају контролу (окружења, јавности, политичких тела, опозиционих група, Интернета…) да су замаглиле разлику између подмићивања и утицаја на политичке структуре како би одређени циљ био остварен.
Како назвати следећу ситуацију: функционер, док је на власти, омогућава корпорацији или компанији утицај на политичко одлучивање. Одлуке које се доносе, доносе се у њихову корист. Након што политичар напусти функцију, постаје саветник у корпорацији или компанији чије је интересе заступао док је био на функцији. Да ли је то корупција? У САД би рекли да није, јер готово да не постоји амерички политичар који није повезан са неком граном бизниса.
Економски систем САД, често описиван као „слободно тржиште“, у многим случајевима не одговара том опису. Само летимичан поглед на телекомуникациони или енергетски сектор у САД показује да се ради о монополистичком положају појединих компанија, а да крупни капитал утиче на доношење закона тако да очува свој утицај и моћ. Притисак крупног капитала је главни фактор због чега је Америка једина земља међу развијеним светским економијама где огроман број грађана нема социјално и здравствено осигурање и где су социјалне разлике све дубље.
Европљани ипак више воле кеш (осим Британаца)
Западна Европа, са своје стране, није развила толико софистициране корупционашке методе. Њени политичари, може се закључити увидом у неколико најзначајнијих корупционашких скандала, воле новац одмах и сада, никако одложено плаћање на рате у виду позиција у некој компанији.
Тако је генерални секретар НАТО-а белгијски политичар Вили Клас био принуђен да 1995. године поднесе оставку када је откривено да је примио мито у износу од 50 милиона ондашњих белгијских франака од једног произвођача хеликоптера. Словеначки политичар Јанез Јанша такође је био умешан у корупционашки скандал око куповине војне опреме, због чега је осуђен на робију.
Када је у питању корупција, међу европским политичарима нестају сви идеолошки, лични и сваки други анимозитети. Италија је најбољи пример за то. У једном тренутку италијански политички систем се урушио када је откривено да су сви политичари, и у власти, и у опозицији, повезани са неким видом корупције.
Вођа италијанских социјалиста Бетино Кракси могао је да остане упамћен у историји као италијански премијер са најдужим стажом у послератној историји те земље. За време два његова мандата, од 1983. до 1987. године, Италија је економски ојачала, а животни стандард је значајно порастао.
Међутим, Кракси је оптужен да је примио мито у висини од 100 милиона фунти. Када му је запретила дугогодишња робија, отишао је у егзил у Тунис, где је и умро, а италијанска Социјалистичка партија уништена је да се више никада не опорави.
Његов страначки друг, министар спољних послова Ђани Демикелис није био те среће и ухапшен је и осуђен.
Краксијев љути ривал, демохришћанин Ђулио Андреоти ведрио је и облачио на небу италијанске деснице деценијама, тачније од убиства премијера Алда Мора 1978. године. Међутим, под старе дане сачекале су га оптужбе да је члан највишег тела сицилијанске мафије.
Једина западноевропска земља која се разликује од овог клишеа је Велика Британија, која је у развоју софистицираних облика корупције не заостаје за Америком. Британију у последње време нису толико потресали финансијски, колико политички скандали, док је трговина утицајем, захваљујући бившем британском премијеру Тонију Блеру, постала један од најзначајнијих британских извозних производа.
Блер је умешан у неколико политичких скандала на острву, од којих је можда најзначајнији онај из 2002. године. Испоставило се да је Блер знао да ће амерички председник Џорџ Буш лагати да Ирак има оружје за масовно уништење. Блер је, упркос том сазнању, Бушу обећао безрезервну подршку.
Како је тајкун постао господар једне државе
Ипак, спрега крупног капитала и политике највидљивија је у источноевропским земљама. У тим земљама, као што је случај у Молдавији до недавних избора, тајкуни се намећу као апсолутни господари, а спрега између њих и политичара је јавна.
Тако је молдавски тајкун Владимир Плахотњук практично држао сву власт у тој најсиромашнијој источноевропској земљи, а фактички центар моћи није се налазио у председничкој палати или влади, већ у његовом хотелу „Нобиле“. Плахотњук је мењао проевропске министре, чак и владе, по сопственом ћефу.
Врхунац бахатог понашања молдавских олигарха је „пљачка века“, када је из трезора три молдавске банке милијарду евра пребачено на рачуне оф-шор компанија непознатих власника. Та пљачка покренула је масовне протесте против олигарха и самог Плахотњука, а недавна победа Игора Додона на председничким изборима повезује се са народним незадовољством због корупције међу проевропским партијама.
Немогуће је побројати све облике корупције, јер она је као хоботница, шири пипке свуда и обухвата све структуре друштва. Међутим, док је у развијеним земљама могуће разоткрити корупцију захваљујући узбуњивачима и новинарима, у многим земљама, попут Еритреје, Авганистана или Ирака, корупција је саставни део живота.
Ипак, поставља се питање где је корупција гора, тамо где је развијена у циничан легалан систем, у којем је дозвољен притисак на власт зарад остварења циљева великих корпорација, или тамо где се корупција појављује у свом огољеном, примитивном облику?
