Иван Пернар 20. јуна 1928. године погођен је са два метка, у руку и груди. Други метак у телу је носио до краја живота. Током Другог светског рата челници НДХ затворили су га у Јасеновац, одакле је пред крај рата пуштен на интервенцију кардинала Алојзија Степинца. Затим пред партизанима бежи у САД, а умро је у Њујорку 1967. године.
Југословенски политичар Иван Пернар је деда-стриц младог хрватског политичара Ивана Пернара, посланика странке „Живи зид“, који је у нашој емисији „Спутњик интервју“ рекао да жели да посети Народну скупштину, у коју је и стигао, на позив првог човека Двери Бошка Обрадовића.
Пернар каже да је посета за њега изузетно емотиван догађај и да му је част што је срео људе који имају отворена срца, који желе да заједно граде бољу будућност, у којој неће бити места за мржњу. Пернара смо питали колико се разликују српски и хрватски парламент.
„Мислио сам да самим чином уласка у Скупштину могу да гледам седницу са галерије, али овде треба посебно одобрење, у Сабору ко год уђе, може са галерије да прати седницу. Чини ми се да је процедура крућа него код нас“, каже Пернар.
Он примећује још једну, како каже, најважнију разлику између Сабора и Скупштине, однос политичких снага у парламентима, који се битно разликује.
„Оно што је код вас добро је да имате 35 људи који су против ЕУ, а код нас је само нас четворо из ’Живог зида‘, то је демократски дефицит, али верујем да ће се временом број наших посланика повећати. Верујем да ће се наш глас све више чути. Код вас посланичка група мора да има пет заступника, а код нас само три, али ми имамо мање заступника 151, а овде их је 250“, додаје млади хрватски политичар.
Српски покрет Двери примио је и госта Спутњика из Црне Горе Марака Милачића, из покрета „Отпор безнађу“, који посету, с обзиром да је на старијег Пернара пуцао Црногорац, види као симболични чин помирења.
„Драго ми је да је Спутњик поменуо ову историјску паралелу у својој емисији“, каже Милачић.
„Пуниша Рачић је родом из Васојевића, нисам његов идеолошки наследник, нити било чији, али сам срећан што сам дошао овде и стао испред овог Ивана Пернара, који такође није идеолошки наследник свог претка, драго ми је што можемо у симболичном гесту из овог здања да пошаљемо нову поруку. Жао ми је што на нашим просторима постоје људи који још живе у тим идеолошким матрицама, који верују да би и данас ја можда требао да пуцам на Пернара. То је најпогубније, чињеница да постоје такви људи. А то што су овде политичари из Србије, Црне Горе и Хрватске је најбоља порука и једни могући историјски ревизионизам који ја прихватам, људски“, закључује Милачић.
На констатацију Спутњика да су Двери за ширу јавност можда последња странка која би угостила Пернара, Бошко Обрадовић каже да је то још једна од великих предрасуда према покрету који људи недовољно познају.
„Ми се већ друже време познајемо и редовно контактирамо, јер припадамо новој генерацији политичара која жели да на нов начин постави односе на Балкану“, каже Обрадовић.
„Имамо веома сличан критички однос према ЕУ и НАТО пакту, озбиљно критикујемо банкарске дерикоже, желимо да вратимо монетарну сувереност наших централних банака, инсистирамо и на заштити породичних вредности, посебно породичног дома, који је на мети извршитеља банака. Много је тема око којих можемо заједнички да наступамо. Ово је само почетак једне велике сарадње нове политичке генерације на Балкану која није оптерећена сукобима из прошлости“, каже Обрадовић.
Он додаје да су разлике из прошлости често непремостиве, јер сви добро знају шта се догађало, али да људи који су се данас срели у Скупштини Србије желе да гледају искључиво у сличности које их повезују.
На крају посете Скупштини Србије посланик „Живог зида“ Иван Пернар ипак је добио прилику да са галерије посматра рад Парламента.
„Код куће очекујем позитивне реакције на ову посету", каже Пернар за Спутњик.
