За разлику од Обаме, који је изабрао изузетно чврст приступ према Русији, Трамп изгледа као човек који је способан да пронађе излаз из дуготрајне кризе, пише колумниста „Нешенел интереста“ Марк Розен.
Розен сматра да се најперспективнији правац „ресетовања“ налази на периферији основног дискурса руско-америчких односа: то није Сирија ни Украјина где ће решавање дуго трајати, већ Арктик, где Москва и Вашингтон имају много заједничких интереса.
Многи у Белој кући сматрају Арктик постојбином дивних поларних медведа и истраживачких центара, чији стручњаци прате климатске промене. Међутим, основни аспект климатских промена на континенту представља стварање новог океана који се може искористити за транспорт нафте и гаса из Европе у Азију.
Процене арктичких ресурса су фантастичне: више од 80 одсто резерви природног гаса и 70 одсто резерви нафте у Русији налази се у региону Арктика, углавном у Баренцовом и Карском мору и Тимано-Печорском басену, наводи колумниста „Нешенел интереста“. Према извештају Геолошке службе САД (од 2008), 13 одсто неоткривених светских налазишта нафте (90 милијарди барела) и 30 одсто резерви гаса налазе се на Арктику.
Овај стручњак не сумња да ускоро у Арктичком океану неће бити леда и почеће борба за различите ресурсе: од нафте и гаса до могућности да обезбеди „приступ“ и за туризам и за регулисање морске пловидбе у региону. Ако на Арктику одмах почне интензивна људска активност, Сједињене Америчке Државе ће остати на његовим маргинама, а корист од ресурса у региону имаће Русија, Исланд, Норвешка и Данска.
Велику улогу у томе играле су санкције које је Бела кућа увела Русији, истиче Розен. Ударац је на себе преузела корпорација нафте и гаса „Ексон мобил“, која је планирала да реализује бројне пројекте на Арктику, заједно са „Росњефтом“. Стварањем заједничког предузећа, две компаније би успеле да формирају низ нафтних поља у Карском мору, међутим након увођења санкција пројекти су почели да се смањују. Као резултат тога, руске нафтне компаније изгубиле су приступ америчкој рударској технологији, а Американци су изгубили свој удео на тржишту арктичких угљоводоника.
Касније је америчка компанија „Шел“ покушала да развије истраживање подводних налазишта нафте у Чукотском мору, али овај пројекат вредан око две милијарде долара није успео. Истовремено се на хоризонту назире Кина која сматра Арктик једним од приоритетних праваца економског развоја и улаже у пројекте већине регионалних играча. Кинеска национална нафтна корпорација купила је 2012. године за 15,1 милијарду долара канадску компанију „Нексен“ да би започела бушење у Јукону. Више од 10 милијарди долара, Пекинг је, такође, уложио у нафтне и гасне пројекте у Русији.
Аналитичар сматра да кинеске инвестиције у Арктику временом могу да се претворе у средство за промоцију новог политичког пејзажа у региону и значајну промену односа снага у корист Пекинга. То није прихватљиво ни за Русију ни за САД.
„С обзиром на то да је снага Кине у новцу, председник Трамп треба да предложи колеги Путину да заједно са Норвешком, Данском и Гренландом оснује Развојну банку Арктика, која би представљала алтернативни извор средстава кинеским инвестицијама за велике пројекте“, сматра колумниста.
Вашингтон, такође, може да помогне Москви признавањем Међународне поморске организације која је важна за Северни поморски коридор Русије који би могао да постане званични транспортни пут кроз Арктик. Розен сматра да ће то дати Москви додатни извор средстава за развој ледоходне флоте, са којом ће моћи да побољша безбедност пловидбе и превоза. Овај стручњак сматра да је за Доналда Трампа важно и питање уклањања препрека, санкција, за сарадњу руских и америчких компанијама на Арктику и изгледи вођства Вашингтона и Москве у Арктичком савету.
„Арктик је једно од ретких места где се интереси Русије и САД подударају. Изградња односа на основу заједничких интереса омогућиће да се створи поверење између две земље и њихових лидера, што ће довести до позитивних промена у другим проблематичним регионима света“, закључује Розен.
