У другом кругу локалних избора одржаних 17. новембра 1996. победила је опозициона „Коалиција Заједно“, коју су чинили Српски покрет обнове, Демократска странка и Грађански савез Србије, и освојила власт у највећем броју великих градова у Србији.
То је била прва победа опозиције од увођења вишестраначја у Србији 1990. године и добрано је уздрмала Слободана Милошевића и режим Социјалистичке партије Србије, Југословенске левице и Нове демократије.
Дан после прославе победе опозиције у већим српским градовима, грађански протести почињу у Нишу а потом се шире Србијом јер је власт, осим што је одбила да призна резултате, настојала да поништи и понови изборе на оним местима где је претрпела пораз.
Велики грађански протести 1996/97 предвођени „Коалицијом Заједно“ трајали су 88 дана, док су Студентски протести који су почели неколико дана после трајали чак 117 дана и важе за најдуже студентске протесте у Европи.
Подршку опозицији, а посебно студентима, дали су готово сви нережимски интелектуалци у Србији тог доба у распону од Амфилохија Радовића и Добрице Ћосића до Миладина Животића, оснивача Београдског круга.
Од самог почетка, протести су били „праћени“ бруталном силом полиције и НН неуниформисаних лица које су периодично, у већој или мањој мери, пребијали мирне демонстранте.
Најкритичнији тренутак у сезони 1996/97. био је 24. децембра ′96. кад је Слободан Милошевић организовао контрамитинг својих присталица у центру Београда, а полиција је готово цео дан одбијала да спречи физичке обрачуне присталица опозиције и Милошевића.
„Србија на корак од грађанског рата“ — био је најчешћи наслов у нережимским новинама после контрамитинга, који је остао запамћен и по реченици Слободана Милошевића упућеној његовим присталицама: „Волим и ја вас!“
Незапамћена полицијска бруталност десила се у ноћи између 2. и 3. фебруара 1997. кад су воденим топовима, при температури од минус десет степени Целзијуса, полицајци разбили демонстранте код Бранковог моста, а приликом полицијске интервенције пребијена је била Весна Пешић.
„Зар је требало да их поливају топлом водом“, упитао је тада портпарол Јула Александар Вулин.
Иначе, протести 1996/97. остали су познати и по ненасилном отпору на бруталност и извргавању руглу Милошевићевог режима кроз хумор и сатиру. Режима, који је тад почео да се урушава.
„Импотентном владару диже се народ“, „И плавуше су укапирале“ — неке су од парола које су обележиле протесте који ће остати запамћени и по протестним шетњама, пиштаљкама и ударању у шерпе током другог дневника РТС-а, гађању јајима зграда режимских медија као и бројним перформансима испред полицијских кордона.
Највеће журке приређене су за Нову и Српску нову годину на Тргу републике у Београду, кад се, према неким проценама, окупило и по пола милиона људи.
Симбол протеста остао је транспарент са натписом „Београд је свет“ који се увек налазио на челу колоне демонстраната. У то време, захваљујући духу протеста, западни медији су први пут од избијања ратова почели позитивно да извештавају о Србији.
То је био и један од разлога зашто су западни политичари (Гонзалесова комисија) принудили Милошевића да призна резултате избора, иако су из почетка одбијали да посредују у кризи, будући да је председник Србије годину дана раније, потписивањем „Дејтонског споразума“, постао „фактор мира и стабилности“.
Средином фебруара, Скупштина Србије усвојила је „лекс специјалис“, закон по коме су признати резултати локалних избора. Зоран Ђинђић постао је градоначелник Београда 21. фебруара 1997. и остао је на тој функцији до 30. септембра, кад је смењен на иницијативу дотадашњих коалиционих партнера из СПО-а.
Иако се распала „Коалиција Заједно“, а Слободан Милошевић је те 1997. године додатно учврстио власт, протести из 1996/97. сматрају се почетком краја Милошевићевог режима, до кога је дошло 5. октобра 2000. године.
