Међутим, више ни просјечан Црногорац није толико наиван, а и не мора редовно да прати свјетске аналитичаре да би знао да се на минулим изборима најмање радило о бољем животу црногорских грађана.
Чињеница да коментатори са разних страна сада отворено говоре да се случај Црне Горе искључиво свео на њено приступање НАТО савезу, ни не хајући узгред на популарно позивање на слободу и демократију, само говори у којој мјери данас у међународоним односима доминира голи интерес. А тај голи интерес је ових мјесеци од Црне Горе начинио прави полигон за одмјеравања снага, у којем се, рекло би се, разни домаћи протагонисти понашају попут проводника, само примају и емитују сигнале добијене извана.
Тако на примјер, владајућа ДПС већ више од деценије једино страхује и држи до званичног става Вашингтона, док на другој страни, домаћу „рају“ сасвим отворено презире и понижава. А фарсична атмосфера која је настала у земљи поводом наводног „државног удара“, само је најбољи доказ претходне констатације. То непогрешиво упућује да је проблем Црне Горе сасвим погрешно анализирати као искључиво друштвени и унутарнационални, већ напротив, само и једино као — интернационални случај. И само посматрано у том ширем оквиру може се иоле смислено сагледавати ситуација, а богами и тражити решење актуелног политичког ребуса. У супротном, остане ли читав процес на плећима домаћих актера, како је кренуло, остаје озбиљна зебња у погледу могућег исхода.
Јер као што обично и бива — једна ствар најчешће спонтано води ка другој. А када се читав процес тврдоглаво креће ка искључиво негативном сценарију, онда је боље и не замишљати какав ће бити крај црногорске драме.
Оно што се, међутим, мора нагласити, јесте да се све одлуке значајне по живот и судбину једног народа увијек морају градити на унутрашњем договору и консензусу. Кроз своју дугу историју унутрашњих трвења и сукоба, Црна Гора је те лекције нарочито тешко усвајала. Можемо само да се надамо да данашња генерација овај важан наук неће поново савладавати на тежи начин.
Дакле, и поред честих најава, држава још није добила нову владу. Већ недељама је позната чињеница да су мањине те које, као и у неколико наврата у прошлости, одлучују. И све је већ познато и толико пута прежвакано. И то да је ДПС лично путем разних механизама већини ових партија обезбиједио парламентарни статус. Да ове странке имају извјесну историју сарадње са влашћу, која је, ако ништа друго, функционерима ових партија доносила угодне синекуре. Па на концу, ако ћемо право, и извјесно програмско сагласје мањинских странака са ДПС-ом по питању чланства у Сјеверноатлантској алијанси.
Такође, није тајна ни чињеница да је сада за странке националних мањина велики ризик коалиција са оваквим ДПС-ом, јер је управо као производ таквог понашања у прошлости, резултат ових партија на минулим изборима сведен на историјски минимум. А добро је позната и околност да су у Бошњачкој странци могући озбиљнији потреси, можда и расцјеп, због неслагања око вођења политике, што убудуће може имати негативне последице по ту политичку групацију.
Али вјероватно ни све набројано у овом тренутку није од нарочитог значаја. Можда све наречено ипак није оно — главно. А оно главно, у овом случају, јесте питање — да ли странке националних мањина стварно треба да преузму бреме одлучивања о новој влади и даљем државном путу Црне Горе? Поред њихове само привидно угодне преговарачке позиције — да ли је мудро да баш оне у конкретном случају буду тај тас на ваги? У атмосфери великих тензија у друштву, и под никад мрачнијом сјенком изборних сумњи — да ли је, на концу, упутно да себе ставе у позицију коначног доносиоца решења? Или је пак много промишљеније да стану на лопту, одбију понуђену улогу, и апелују на све актере на формирање заједничког друштвеног договора, уз захтијев за одржавање поновних избора?
Дакле, то су све легитимна питања. Питања над којима се, ако има мудрости, сви у овим политичким групацијама морају добро замислити. У супротном, постоји ризик да се историјска одговорност мањинских странака претвори у друштвени одијум или изазове, не дај боже, додатно реваншизам супротне стране. Што је засигурно последње што је, у овом тренутку, још потребно Црној Гори.
У овом тренутку преовладајући утисак је да земља, нажалост, нема снаге да сама — „без гусала“, што се каже, нађе излаз из актуелног безнађа. А како се чини, Демократска партија социјалиста уколико добије одобрење од НАТО партнера, а прије свега од Америке, неће презати од, по сваку цијену, бруталног обрачуна са опонентима. У том смислу можда и фантастична теза да су црногорски избори у Црној Гори били лажни, а да су прави црногорски избори одржани заправо недавно у Америци и није до краја бесмислена. Јер све упућује на то да Црна Гора на коначно разрешење своје кризе чека Доналда Трампа.
