Један од њих се скоро поново појавио на продају, а портал Аутославиа уз велику помоћ књиге Мирослава Милутиновића „Аутомобили и Јосип Броз Тито“ доноси историју тог аутомобила и причу о томе како је завршио ван граница бивше Југославије и у рукама приватних колекционара.
„Ландаулет“ са шесторо врата, лонг топ, купљен средствима ССНО, у специјалну ауто-чету стиже неколико дана касније, тј. 17. маја 1971. године. Под регистарским ознакама ЈНА Р-1100 до маја 1980. године прелази око 21.000 км.
Строго поверљивом одлуком кабинета врховног команданта оружаних снага СФРЈ, без образложења (први председник Председништва СФРЈ, као колективног команданта оружаних снага након смрти Броза, јесте члан Председништва из Македоније Лазар Колишевски, нап. ауто.) с краја новембра 1980. године, Управи отока Бриони је почетком јануара 1981. године записнички предат „ландаулет“ 001854 (Р-1100), из војне имовине, уместо „ландаулета“ (поклона Загребачког велесајма) 000896 (Р-2831), као четири године старијег аутомобила, са скоро троструко више пређених километара.
„Ландаулет“ је под управом тадашње Радне организације Национални парк и спомен подручје Бриони стациониран у Фажани, одакле понекад одлази до пулског аеродрома по високе званице, којих је све мање после смрти Јосипа Броза.
Очигледно не знајући за учињену замену, Технички музеј Словеније у марту 1987. моли Радну организацију Бриони да им уступи „мерцедес-бенц пуллмана“ произведеног 1966, како би попунили Меморијалну збирку, што РО Бриони глатко одбија позивајући се на „одлуку Савета РО којом се аутомобил ’мерцедес-бенц‘ одржава и чува на Брионима за вожњу у ванредним приликама (специјални гости репрезентативних објеката и сл.)“.
Чим је последњи „мерцедес-бенц пулман 600“ 10. јуна 1981. године одлазећи у историју прешао на сопственим точковима 35 километара пута од Зинделфингена до фабричког музеја у Штутгарту, тај модел добија статус класичног возила за колекционаре. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века на светском тржишту класичних возила влада експлозија цена, махом спекулативног карактера, која ће доживети крах неколико година касније.
Могуће да је то изазов коме Управа Бриона није одолела упркос наведеној одлуци Савета РО, јер две године касније, јуна 1989. године у пуној дискрецији, продаје 001854 Н.Н. купцу у иностранству, за оријентациони износ од 750.000 тадашњих немачких марака.
Крајем исте године нови власник излаже „ландаулет“ на продају, али сада за два милиона долара. Када се за „мерцедес-бенц 600“ „власника Јосипа Броза“ појавио продајни оглас трговца класичним аутомобилима из Норвешке, у децембарском броју 1989. године енглеског часописа „Класик енд спортс кар“, то изазива буру реаговања, рекло би се, пре свега, јавности у Србији. Невољно, Управа Бриона даје образложење за јавност да је то учињено у оквиру „пословне политике обнављања возног парка“.
Из бројних новинских натписа видљиво је да јавност тада не располаже правим информацијама, чак ни о укупном броју „мерцедеса 600“ у специјалном возном парку, односно да прозвани актери у својим изјавама покушавају да га прикрију. Наступајући догађаји у вези са распадом СФРЈ убрзо потискују ту тему из фокуса интересовања средстава јавног информисања.
Наредних дванаест година 001854 је нашао своје место у приватној колекцији „мерцедес-бенц“ аутомобила Р.М. у Немачкој. По смрти колекционара збирка је изложена на продају код француске аукционарске куће Артцуриал. На аукцији одржаној у Паризу, фебруара 2003 године, 001854 је као лот број 24, продат за 350.664 евра купцу А.Т. из Минхена.
Аутомобил је црне боје са браон ентеријером. Бројне декоративне апликације од пуног дрвета урађене су из егзотичног рио-палисандера, као једне од четири понуђене могућности. Од додатне опреме у 001854 је уграђен радио Бекер гранд при са даљинским управљањем, као и ампер-метар и висиномер. Мини-бар са четири кристалне чаше спада у серијску опрему.
