Да није било Фидела Кастра данас би и у Патагонији говорили енглески, рекао ми је у Хавани Габријел Гарсија Маркес! Било је то у вријеме када су Клинтонови примали покојног Габа на вечере и када су, како ми је он рекао из Бијеле куће, хтјели да поправљају односе с Кубом. Какав тријумф, мислио сам, Америка жели да поправља односе са малим острвом. Десило се то тек осам година касније када је Обама стигао и покушао да загрли Раула, а овај му наочиглед читавог свијета брже-боље скинуо руку са рамена. Колико год треба имати резерве према таквим намјерама, мислим да је Кастрова Куба била за Амере изузетак.
Људина која је стајала на челу, комаданте Кастро, преживио је више од петсто атентата. Како онда није могло да га уважавају чак и ови што су хтјели да га ликвидирају. Није никада изневјерио народ а његов народ, када изузмемо брод на којег је натоварио лопове и послао их у Мајами, стајао је увијек иза њега. Како је почео тако је и завршио. Да не спомињемо како је савладавао кризе, на који начин свијет, када су, највише послије пораза СССР-а, један за другим мали народи кренули низбрдицом.
Тада је читав свијет шапутао како ће Куба пропасти чим Кастро умре. Увијек сам одмахивао главом, као што и сада знам да Раулова Куба неће бити ништа мање од социјалистичке Кубе. Острво је то! И још нешто што не може бити а да није најјачи аргумент код народа, Фидел и Свети Сава су имали једну сличност.
Обојица су удобан живот и комфор замијенили за живот који је, усљед таквих идеја учинио да се право на исхрану, право на живот не може замијенити за живот под диктатом хуманитарног права, под којим много малих народа издише.
Није он само учинио оно што каже Маркес за одбрану хиспаника у Сјеверној и Латинској Америци. Он је за све нас био и остао светионик узвишених.
